U podnožju Rtnja, na južnoj strani planine, tik uz stazu koja vodi do vrha Šiljak, nalazi se mesto koje poslednjih godina sve češće posećuju zaljubljenici u prirodu, mir i pravu domaću hranu. Tomićeva koliba , seosko turističko domaćinstvo, danas je prepoznatljivo ime u turističkoj mapi ovog kraja. Ali iza te slike stoji jedna lična priča o povratku, hrabrosti i počecima od nule.
Dejan Tomić iz sela Mužinac, ekonomista po struci, posle 25 godina života i rada u Italiji – i to baš u oblasti turizma – odlučio je da se 2020. godine vrati kući. Iako mlad čovek, sa iskustvom i znanjem koje je godinama sticao u inostranstvu, nije tražio „gotov teren“, već upravo suprotno – želja mu je bila da razvija destinaciju iz temelja, tamo gde drugi još ništa nisu pokušali.Njegovi roditelji su godinu dana ranije započeli malu priču na Rtnju – samo ideja i nešto skromne ponude. Za Dejana, to nije bio samo povratak u rodni kraj. Bio je to korak u nepoznato, ali sa jasnim ciljem.
„Znao sam da ovde ne postoji ništa ozbiljno u smislu turističke ponude. I to je bio upravo izazov. Da razvijem nešto što nije gotovo, da krenem od početka. Da napravim destinaciju tamo gde je drugi još ne vide. Taj izazov me je pokrenuo“, priča Dejan.
Prve godine, kaže, nisu imali nikakav smeštaj. Samo jednostavan restoran, za kafu, piće i poneki obrok. Ali gosti su dolazili. I što je važnije – pitali.
„Ljudi su stalno ispitivali ima li gde da se prespava. Tada smo shvatili – postoji potreba, i to ozbiljna. To nam je bio jasan signal da proširimo ponudu. Krenuli smo sa kamp prikolicama, pa postepeno proširivali“, objašnjava.
Proces nije bio brz – birokratija je otežavala svaki korak, ali Dejan je bio uporan. Iako nije imao gotovo ništa sem volje i znanja, verovao je da Rtanj može postati destinacija – ali samo ako se sluša glas gostiju i stalno ide korak dalje.
„Meni je bilo važno da razvijem nešto od nule. Ne da uđem u već gotov sistem. Da gradim od temelja. I to sam i uradio“.
Danas, Tomićeva koliba ima pet smeštajnih jedinica – četiri kamp parcele i jednu sobu sa kupatilom. Pored toga, tu je restoran sa kapacitetom za tridesetak gostiju, prostrano dvorište, igralište za decu, zona za šatore, besplatan WiFi i – ono najvažnije – iskren, domaćinski doček
Ono što ovo domaćinstvo posebno izdvaja jeste hrana. Sve što se priprema, dolazi iz ovog kraja. Iz zemlje koja raste pod Rtnjem. Doručak podrazumeva domaće lepinje sa kajmakom, sirom, ajvarom, ljutenicom, suvim mesom… A tu su i kuvana jela: pasulj, kupus, pečenje, pa i krem supa od vrganja, nabrana u šumama Rtnja.
„Gosti kažu da hrana ovde ima neki poseban ukus. Verovatno zato što je sve naše. Nema industrije, samo priroda i trud“, objašnjava Dejan.
Na prodaju su i domaći med, džem, slatko, čajevi, sve ručno pravljeno, od lokalnih proizvođača, često i samih komšija.
„Uvek prvo kupim od komšije. Ako on nema, tek onda idem dalje. Mislim da turizam mora da poveže ljude. Da se umrežimo i svi imamo korist, a ne samo mi iz domaćinstva“, dodaje.
Zanimljivo je i to što se upravo u Tomićevoj kolibi godinama unazad održava centralni deo Biljoberskih svečanosti, manifestacije koja okuplja ljubitelje prirode, bilja i planine. To dodatno doprinosi posebnoj atmosferi ovog mesta – jer ono nije samo smeštaj ili restoran, već živa scena događaja koji slave prirodu i tradiciju Rtnja.
„Biljober je postao sastavni deo naše priče. Svake godine sve je više ljudi, a nama je drago što učestvujemo u očuvanju te tradicije i što pružamo prostor da se ljudi okupe, uživaju i upoznaju naš kraj“, kaže Dejan.
Vođen iskustvom i zahtevima gostiju, Dejan trenutno radi na razvoju malog spa centra sa bazenom, kako bi boravak učinio još prijatnijim i dužim.
„Naši gosti su uglavnom ljudi srednje klase. Njima ne treba samo krevet, već i sadržaj. Zato se trudimo da stalno unapređujemo ponudu i produžimo njihov boravak kod nas“, kaže.
Veruje da će seoski turizam biti jedan od stubova srpskog turizma u budućnosti, jer zemlja kao Srbija – bez mora i velikih skijališta – mora da se osloni na ono što ima: prirodu, tišinu i domaćinstvo.
„Mislim da će sve više ljudi dolaziti iz inostranstva. Oni cene autentičnost. Nama je do sada 90% gostiju bilo upravo iz inostranstva – Slovenija, Nemačka, Austrija… Oni traže iskustvo, ne luksuz.“
Na pitanje da li bi voleo da njegovo iskustvo bude primer mladima iz sela, odgovara bez razmišljanja:
„Naravno. Ako neko iz mog sela hoće da krene ovim putem, ja ću prvi stati uz njega. Voleo bih da budem uzor, ne zbog uspeha, već da im pokažem da se može. Da ne moraš da odeš iz sela da bi uspeo.“
Kaže da mu je najveći problem infrastruktura – put koji vodi do njihovog domaćinstva. Na to, kao preduzetnik, ne može da utiče.Iako realan, ne gubi optimizam. Posao, kaže, mora da se voli. A Rtanj je za njega više od posla.
„Ne znam da li sam ja pronašao Rtanj, ili je on pronašao mene. Ali znam da je ovo bila prava odluka. I da nisam pogrešio što sam se vratio.“
Ova priča je deo projekta „Život mladih u sokobanjskim selima – izazovi, mogućnosti i perspektive“.
Dejan Tomić je dokaz da povratak može biti novi početak. I da selo – kada se voli, razume i razvija – postaje mesto gde mlad čovek ne samo da ostaje, već i prolazi svoj smisao i stvara svoju budućnost.
Foto: Dejan Tomić i Žurnal Banjski
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Sokobanja. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!