Novo Selo, jedno od tri sokobanjska sela na Golaku, na Devici. Na 20-tak kilometara od Sokobanje, u 9 kuća živi 11 meštana ovog živopisnog sela u nestajanju.
Rusomir Ivanković je jedan od njih, onih 11 koji mu ne daju da nestane sa mape sokobanjskih sela. Ovaj vitalni 72-godišnjak čuva ovce, krave i svinje, od svojih 13 hektara, obrađuje 8, sin i snaja pomažu…
„Selo je počelo da se raseljava 90-tih, od 2000-te na ovamo sve više. Napravili smo svi kuće u Sokobanji, mladi su otišli i sada im ne treba selo. Sin i snaja su mi u Sokobanji, ćerka i zet u Beogradu…“
U dvorištu smo zatekli Ruskovog sina Sašu. Došao je da oreže lozu ispred kuće i pomogne ocu oko stoke.
„Ja živim pola ovde, pola u Sokobanji. Radim u rudniku, radim poljoprivredu, u slobodno vreme orezujem voćke. Zato je moja loza tek sada stigla na red. Pokušavam sve da postignem, otac ne može sve sam. Imamo želju da održimo domaćinstvo, ide, ali s mukom. Sve više se to gubi, ne samo ovde, nego u svakom selu“ – kaže Saša.
Saša je zasejao pšenicu i ječam na njivama u Novom Selu, a za kukuruz je zakupio njive u Sokobanji jer ovde ga uništavaju divlje životinje.
„Ljudi odlaze iz sela, životinje silaze u selo. Tako je to. Mora da se odustaje. Loše je decenijama unazad, politika države bi trebalo da bude bolja, da se selima mnogo više pruži da bi mladi ostali“ – tvrdi Saša.
Malo je obrađenih njiva u Novom Selu, spram broju stanovnika i ne može drugačije. Malo je i krava, otkupa mleka nema. Rusko je problem sa viškom mleka od svoje dve krave rešio kupovinom teladi. Kada krave odhrane svoju, on kupi drugu telad i hrani ih mlekom koje pomuze. U štali smo zatekli četiri teleta, tri od 2 meseca i jedno od 10 dana.
„Mnogo bi mi značilo da ima otkupa mleka, za mene bi lakši posao bio, ali malo smo ostali, nema količine da kupac dolazi ovde, još se ja tako zanimam…“
Jedino sa vodom nema problema. Česma pored Ruskovog domaćinstva je izdašna cele godine. Dolaze i iz Jezera i iz Radenkovca da zahvataju, kada im treba.
Ruskovo stado broji 20 ovaca i 16 jagnjadi. To je ljubav koju on nosi iz detinjstva, od svoje 6 godine je sa ovcama i jaganjcima po novoselskim proplancima i pašnjacima i evo do dana današnjeg. Dobro uhranjene, krupne, čuvane s pažnjom i ljubavlju, Ruskove ovce pasu zelenu, prolećnu travu po napuštenim dvorištima i livadama novoselskim, piju bistru planinsku vodu sa česme u centru sela i medenicama prizivaju nostalgiju i sećanja na davna vremena kada je sve vrvilo od vrednih seljana i dečje graje.
„Ja ću da radim dok mogu, greota je sve ovo napustiti, ali biće i toga, mnogo je napušteno, uraslo i to je veliki promašaj“ – kaže na kraju Rusko.
I moli nas da napišemo da ima jagnjad za prodaju. Pa ko želi novoselsko kvalitetno, dobro uhranjeno jagnje, neka ode do Ruska Ivankovića u Novo Selo. Obradovaće jednu dobru dušu, vrednog domaćina i čuvara sela.
foto BanjskiŽurnal
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!