U porodičnoj kući Radovanovića u Sokobanji nalazi se prostor koji nije samo spomen-soba. To je biblioteka, arhiva, zbirka uspomena i mesto na kojem i danas žive priče o čoveku koji je decenijama beležio, istraživao i čuvao tradiciju ovog kraja.
Tanja Radovanović i njena sestra Nina Ilić odlučile su da bogatu zaostavštinu svog oca, Goluba Radovanovića, sačuvaju i predstave javnosti. Prostor u porodičnoj kući proširile su i uredile tako da posetioci mogu da upoznaju deo njegovog života, rada i interesovanja.
„Ja to ne zovem spomen-soba, već soba sećanja na mog oca“, kaže Tanja.
Ideja je nastala iz potrebe da se na jednom mestu sačuva sve ono što je Golub Radovanović tokom života stvarao, prikupljao i beležio. Materijala je bilo mnogo, a njegov rad toliko obiman da je postalo jasno da zaslužuje više od jedne prostorije.
Soba je završena povodom njegovog 82. rođendana. U njoj se danas nalaze njegova biblioteka, stari radni sto, stolica i pisaća mašina. Golub nije koristio računar – njegov rad nastajao je uz knjige, beleške, rukopise, fotografije i dugogodišnje istraživanje.
Na policama su njegove knjige, zahvalnice Etnografskog muzeja, etnološki i etnokulturološki zbornici, Glasnik Etnografskog muzeja, časopis Raskovnik, kao i druga izdanja koja su mu bila važna. Posebno mesto zauzimaju fotografije i materijali sa promocija njegovih knjiga.
Među njima je i fotografija sa poslednje promocije, održane 27. jula, na njegov rođendan, kada je ispred vodenice predstavljena knjiga „Čini, učini, začini“.
Tanja je posebno ponosna na originalni rukopis pesme koju je Dobrica Erić, Golubov prijatelj, napisao 1998. godine i posvetio mu. Pesma je kasnije objavljena u knjizi, ali je njen originalni rukopis sačuvan i danas je deo sobe sećanja.
Tragovi bilja, običaja i narodnog znanja
Postavka je podeljena u nekoliko celina, baš kao što su bile podeljene i oblasti kojima se Golub Radovanović bavio.
Jedan deo posvećen je bilju i apotropejskoj moći venaca od biljaka. Golub je o ovoj temi priređivao izložbe u Beogradu, Sokobanji i drugim mestima. Beležio je i upotrebu biljaka u bojenju vune, tkanina, pamuka i svile.
Ove teme povezane su sa njegovom knjigom „Čini, učini, začini“ – „čini“ kao magijska verovanja, a „učini“ kao proces bojenja i upotrebe prirodnih materijala.
Posebnu celinu čine kultni hlebovi Sokobanje. Još tokom osamdesetih godina Golub je u Beogradu, u biblioteci „Vuk Karadžić“ u Studentskom centru, priredio izložbu kultnih hlebova ovog kraja.
U sobi sećanja prikazani su hlebovi koji su se nekada mesili za različite praznike, običaje i važne trenutke u životu porodice i zajednice – za Božić, slavu, preslavu, svadbu, rođenje deteta, ali i za životinje, mleko, prvu mužu ovaca i pomen preminulima.
Tanja objašnjava da nije želela da prikaže samo ono što je svima poznato, poput slavskog kolača, već i manje poznate oblike hlebova i njihovu simboliku. Tako je predstavljena i leturgija, hleb ukrašen samo krstom, koji se mesi za preslavu, kao i sabornik, hleb vezan za svadbene običaje.
Tu su i hlebovi koji su se nekada nosili u kuću kada se rodi dete, oni koji su imali ulogu u običajima povezanim sa životinjama i mlekom, kao i mali hlebovi koji su se mesili za pomen, u zavisnosti od broja pokojnika kojima su bili namenjeni.
Sve što se nalazi u ovoj celini potiče iz Golubovog rada. Tanja je materijal prikupila i složila tako da dobije svoj sled i smisao.
„Magijska šaputanja“ – trag jednog važnog istraživanja
Jedna od najznačajnijih celina odnosi se na magijska verovanja, basme i bajalice. Golub Radovanović godinama je sakupljao ovu građu, beležio kazivanja i prikupljeni materijal pretočio u knjigu „Magijska šaputanja“.
Recenzent knjige bio je akademik dr Ljubinko Radenković, a promocije su održane u Etnografskom muzeju u Beogradu, Narodnom muzeju u Zaječaru i Sokobanji.
U sobi sećanja prikazan je deo fotografija, zapisa i basmi koje je Tanja povezala sa fotografijama bajalica. Iako su žene od kojih je Golub prikupljao ova kazivanja odavno preminule, njihov glas i deo njihovog znanja ostali su sačuvani u njegovim knjigama.
„Njega je zanimala tradicija, istorija i pre svega očuvanje kulturnog identiteta našeg lokalnog prostora – Sokobanje i okoline“, kaže Tanja.
Golub je sarađivao sa brojnim stručnjacima iz oblasti etnologije i etnomuzikologije, kao i sa Etnografskim muzejom u Beogradu. Iako po struci nije bio etnolog, svojim predanim radom postao je značajan poznavalac lokalne tradicije i važan saradnik institucija koje se bave očuvanjem kulturne baštine.
Njegov istraživački rad obuhvatio je i monografiju Resnika, sela iz kojeg je poreklom, koja je urađena i objavljena pod pokroviteljstvom Srpske akademije nauka i umetnosti.
Folklor, pesma i izvorno sokobanjsko igranje
Veliki deo Golubovog života bio je posvećen folkloru. Osnovao je Kulturno-umetničko društvo „Koledo“, a sarađivao je i sa folklornim grupama iz Sokobanje, Resnika i Blendije.
Sa kulturno-umetničkim društvima učestvovao je na različitim smotrama i takmičenjima. U sobi sećanja čuvaju se zahvalnice iz 1970. i 1971. godine, kao i fotografije sa nastupa na Mokranjčevim danima i gostovanja u Zagrebu.
Posebno mu je bilo važno da se sačuva izvorni način sokobanjskog pevanja i igranja. Sarađivao je sa ljudima iz ovog kraja i upućivao ih u tradicionalne korake, melodije i način izvođenja.
Na fotografijama su i članovi folklornih grupa, mlađi i stariji igrači, tradicionalne nošnje, kao i lutke obučene u karakterističnu nošnju ovog kraja.
Golub je sakupljao i stare pesme koje su se nekada pevale u Sokobanji i okolnim selima. Imao je nameru da ih objedini i objavi, ali tu ideju, nažalost, nije uspeo da realizuje do kraja.
Bavio se i snimanjem etnoloških filmova. Za film „Vratilo na vratilo povratilo“ dobio je nagradu „Prohorski anđeo“ na međunarodnom festivalu etnološkog filma. Na to priznanje bio je posebno ponosan, ne zbog materijalne vrednosti nagrade, već zato što je njegov rad prepoznat i nagrađen na međunarodnom festivalu.
Pisao je i o sakralnim objektima, crkvenim zvonima i spomenicima posvećenim stradalima u ratovima, od Prvih balkanskih ratova pa nadalje. U njegovim knjigama nalaze se fotografije, natpisi i podaci o spomenicima koji su danas mnogima teško vidljivi ili su već urušeni.
Ćerka koja je učestvovala u stvaranju knjiga
U stvaranju i objavljivanju pojedinih Golubovih knjiga učestvovala je i Tanja.
Kada bi dolazila iz Niša, otac bi je često sačekao sa novim rukopisom. Ona bi ga čitala, iznosila mišljenje i davala sugestije. Neke tekstove je i prekucavala, nakon čega su odlazili u štampu.
Njeno učešće bilo je posebno važno u nastanku knjige „Zlatne ruke sokobanjske“, koja govori o starim jelima i receptima ovog kraja.
Tanja je predložila radni naslov „Zlatne ruke vodeničara“, ali Golub nije želeo da se njegovo ime posebno ističe.
„Neću da to bude tendenciozno, da sam to negde ja uradio. Neka piše ‘Zlatne ruke sokobanjske’“, govorio je, priseća se Tanja.
Ta anegdota možda najbolje opisuje njegov karakter. Bio je skroman, nenametljiv i nije voleo da sebe stavlja u prvi plan. Ipak, iza njega je ostao rad koji je mnogo veći od njegovog ličnog imena – rad koji govori o ljudima, običajima, pesmama, predmetima i načinu života jednog kraja.
Sećanje koje čuva i Etnografski muzej
O značaju Golubovog rada govori i činjenica da je 13. septembra 2020. godine u Etnografskom muzeju u Beogradu, u okviru izložbe „Pokloni i otkupi“, bila predstavljena košulja njegove prababe koju je muzeju poklonio upravo Golub Radovanović.
Etnografski muzej je tada objavio i sećanje na njega, navodeći da se, iako nije bio etnolog po struci, predano i neumorno posvetio beleženju običaja svog sokobanjskog kraja. Istaknuto je i da je bio autor brojnih radova, monografija, knjiga i etnoloških filmova, kao i veoma važan saradnik muzeja.
Za Tanju je posebno emotivno što se ovaj datum poklopio sa danom kada se danas, šest godina kasnije, u porodičnoj kući Radovanovića govori o njegovom liku i delu.
„Danas se ovde sećamo lika i dela Goluba Radovanovića“, kaže Tanja.
A to sećanje nije samo lično i porodično. Ono je i svedočanstvo o vremenu, ljudima i običajima koji bi bez ovakvog rada možda ostali zauvek zaboravljeni.
Tanja priznaje da joj je danas žao što kao mlađa nije više slušala svog oca. Tek sa godinama, kaže, čovek počinje u potpunosti da razume značaj nečijeg rada i vrednost onoga što je pokušavao da sačuva.
„Žao mi je što nisam više vremena tome posvetila i što nisam više slušala u to vreme. To tek dolazi sa godinama – da shvatite značaj nekog rada i tog očuvanja tradicije i kulturnog identiteta“, iskreno govori Tanja.
Upravo zato soba sećanja na Goluba Radovanovića nije samo prostor ispunjen knjigama, fotografijama i predmetima. Ona je mesto susreta porodične ljubavi, poštovanja prema prošlosti i odgovornosti prema budućnosti.
Tanja i Nina nisu sačuvale samo uspomenu na svog oca. Sačuvale su deo kulturne memorije Sokobanje – stare reči, pesme, običaje, rukotvorine, hlebove, nošnje, priče i znanje koje je Golub godinama prikupljao.
A u svemu tome postoji i jedan posebno važan trag: trag ćerke koja nije samo nasledila očevu zaostavštinu, već je u njenom stvaranju i sama učestvovala.
Zato ova soba nije samo mesto u kojem se čuva ono što je bilo.
To je prostor u kojem sećanje nastavlja da živi.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Sokobanja. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!