Od frizerskog salona do književnih zbirki, antologija i članstva u Udruženju književnika Srbije, životni put Jablanke Pavlović ispisan je radom, stvaralaštvom i snažnom vezom sa Sokobanjom. U njenim najnovijim stihovima posebno mesto zauzima priča o unuci Mariji, njenoj „izgubljenoj ptici“, ali i tiha potreba jedne žene da kroz reč sačuva ono što joj je najdragocenije.
Jablanka Pavlović rođenjem je Vrmdžanka, a životom i porodicom vezana za Sokobanju. Nekada su je meštani poznavali kao frizerku, a danas je prepoznaju kao pesnikinju i književnicu čije su knjige godinama deo njenog života. Piše poeziju, priče i romane, objavljuje u antologijama, dobija priznanja i nagrade, ali iza svega toga ostaje ono najvažnije – potreba da kroz književnost govori o ljudima, sećanjima, zavičaju, ljubavi i onome što je teško izgovoriti običnim jezikom.
Prvu zbirku pesama, „Predeli, slike i sećanja“, objavila je 2004. godine. Od tada je njen književni opus rastao, kao i broj knjiga, priča i pesama koje su nastajale iz ličnih iskustava i sećanja. Danas police njenog doma ispunjavaju knjige, a zidovi zahvalnice, povelje, diplome i priznanja. Među njima su i priznanja poput Majstorskog pera, Pečata Kneza Lazara i Zlatnika.
Ipak, iza svih nagrada i književnih izdanja postoji jedna lična priča koja je za Jablanku snažnija od svega što stane u biografiju.
To je priča o njenoj unuci Mariji.
Knjiga kao ljubav i molitva
Njena najnovija knjiga „A sada bih da zaćutim“ nastala je iz potrebe koja se godinama skupljala u Jablanki. U stihove je pretočila ono što je nosila u sebi, a svaka pesma postala je svojevrsni zapis ljubavi, tuge, vere i nade.
„Dugo sam ih nosila u sebi, godinama. Ja sam sanjala tu knjigu, stihovi su dolazili, ja sam ih beležila i svaki je posvećen njoj. Ona je moja izgubljena ptica, ona se tako i ponaša, kao izgubljena ptica i ova knjiga se rodila tako i morala je da se desi“, kaže Jablanka.
Marija je zdravorođena devojčica čiji je život, nakon nesrećnog slučaja, krenuo putem koji niko od njenih najbližih nije mogao da predvidi. Za Jablanku je ona „izgubljena ptica“, a upravo je ptica postala jedan od najjačih motiva u novoj knjizi.
„Ptica je život, ptica dominira. A moja Marija tako i živi, ona nema mesto, kao izgubljena ptica. Meni Marija mnogo znači, mnogo…“
Zato se u pesmama smenjuju slike leta, pada, lebdenja i potrage za sigurnošću. Knjiga nije samo zbirka pesama nastalih u jednom vremenu. Ona je Jablankin lični zapis, njen razgovor sa sobom, ali i molitva upućena životu i onome u šta veruje.
Duhovnost prožima njene stihove. Pesme su vezane za praznike i datirane, a kroz njih se prepliću Bog i svetlost, majka i zavičaj, sećanja i sadašnjost.
Zato naslov „A sada bih da zaćutim“, preuzet iz prve pesme u knjizi, možda govori više nego bilo kakvo dodatno objašnjenje. To je knjiga koja traži da joj se priđe bez žurbe, da se čita polako i u tišini.
Kao molitva.
Od lične priče do književnog traga o Sokobanji
Jablankino stvaralaštvo, međutim, nije okrenuto samo ličnim emocijama. U njenim knjigama čuvaju se i slike ljudi i prostora koje pamti, pa njena književnost postaje i zapis jednog vremena i jednog kraja.
To se vidi i u antologiji „Duša rakije“, koju su priredili Radomir Andrić i Hadži Aca Kožokić. U knjizi, koja okuplja narodne i umetničke pesme i prozne zapise posvećene rakiji i boemskom životu Srbije, našli su se i Jablankini zapisi „Iz kazana nebeskog“ i „Na sokobanjskoj pijaci“, kao i fragment iz njene knjige „Ispovest suzorečjem“.
Njeni stihovi i zapisi tako su se našli među delima brojnih poznatih pesnika i pisaca – od Branka Radičevića, Đure Jakšića, Vojislava Ilića i Disa, do Desanke Maksimović, Drainca, Stevana Raičkovića i drugih autora.
U Jablankinim zapisima ostaju Rtanj, miris vatre i kazana, uspomene na ljude, sokobanjska pijaca i nekadašnje kafane. Tu su i likovi koje pamti iz nekadašnje Sokobanje, ljudi čija su imena ostala deo lokalnog sećanja.
Zato za Jablanku knjiga nije samo predmet koji će stajati na polici. Ona jedan primerak ostavlja i biblioteci – da se čita, da ostane trag i da se sačuva deo onoga što je nekada činilo svakodnevni život ovog kraja.
Žena koja ne prestaje da piše
Jablanka Pavlović već decenijama piše, ali njena priča nije priča o stvaralaštvu koje je ostalo u prošlosti. Naprotiv, nove pesme i knjige nastavljaju da nastaju, dok brojne pesme još čekaju u fasciklama da budu objavljene.
Njeno književno stvaralaštvo povezano je sa njenim životom – sa detinjstvom, mladosti, porodicom, zavičajem, tugom, verom i ljudima koje pamti. Članica je Udruženja književnika Srbije, a njene knjige i tekstovi deo su različitih književnih izdanja.
Upravo u tome se vidi i njen ženski potpis – ne samo u knjigama koje je objavila, već u istrajnosti da ono što oseća i pamti pretvori u reč i ostavi drugima.
Od žene koju su nekada poznavali po radu u frizerskom salonu do književnice čije se ime danas nalazi među autorima antologija, Jablanka je svoj put gradila godinama, bez odricanja od onoga što je nosila u sebi.
A njena najnovija knjiga možda je i najličniji deo tog puta.
Posvećena je Mariji, njenoj izgubljenoj ptici.
I zato „A sada bih da zaćutim“ nije samo naslov knjige. To je prostor u kojem jedna baka svoju ljubav, bol i molitvu pretvara u stih – i ostavlja ih kao trag koji će ostati i onda kada reči više ne budu mogle da kažu sve.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Sokobanja. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!