Ovogodišnji 63. Međunarodni festival „Prva harmonika Srbije – Sokobanja 2026“ doneo je brojne muzičke trenutke, nove pobednike i susrete generacija harmonikaša. Među članovima stručnog žirija bio je i Jove Kekenovski, kompozitor, harmonikaš, profesor, političar i autor, koji je ove godine imao posebnu vezu sa festivalom – na isto mesto na kojem se kao mladi takmičar nekada borio za najviše priznanje, vratio se u potpuno drugačijoj ulozi.
Nakon gotovo tri decenije pauze, Kekenovski se vratio harmonici kao zreo umetnik. Taj povratak obeležili su uspesi na međunarodnim takmičenjima harmonikaša, ali i novi autorski ciklus – album „Balkanski žubor“, koji je objavio PGP RTS. Njegov umetnički izraz povezuje balkansku muzičku tradiciju sa savremenim pristupom, a deo tog stvaralaštva sokobanjska publika imala je priliku da čuje i tokom ovogodišnje „Prve harmonike“, kada je Kekenovski druge festivalske večeri nastupio sa muzičarima iz „Fontane“ iz Bitolja i svojim saradnicima.
Ali priča koju je Jove Kekenovski sada odlučio da podeli sa javnošću nije samo priča o muzici.
Neka mesta u životu nisu samo mesta. U njima ostanu godine, ljudi, snovi, pobede, porazi i rečenice koje čovek ponese sa sobom, čak i onda kada misli da ih je odavno zaboravio.
Za Jovea Kekenovskog, Sokobanja je upravo jedno od takvih mesta.
To je priča o ocu i sinu. O jednoj davnoj želji. O harmonici koja je gotovo tri decenije čekala da ponovo bude uzeta u ruke. O Sokobanji, na kojoj se zatvara jedan životni krug. I o rečenici koju je jedan otac izgovorio svom sinu, a koju je sin razumeo tek mnogo godina kasnije.
Žurnal Banjski objavljuje njegovu ličnu priču u celosti.
ZAKASNIO SAM, ALI SAM ISPUNIO ŽELJU SVOG OCA
Piše: Jove Kekenovski
U svojoj dosadašnjoj profesionalnoj, naučnoj i političkoj karijeri napisao sam možda i više od hiljadu kolumni. Najveći deo njih bio je posvećen politici, društvenim prilikama, državi i institucijama, našim uspesima i porazima. Pisao sam analize, polemike, stručne tekstove, kritikovao, upozoravao, predlagao.
Ali ovo nije takva kolumna. Ovo je priča o jednom ocu i jednom sinu. O jednoj harmonici.
O jednoj rečenici kojoj nekada nisam pridavao veliki značaj, a koja mi je kasnije, godinama, odzvanjala u mislima.
I o jednoj želji koju sam ispunio prekasno da bih radost mogao da podelim sa čovekom kome najviše dugujem.
Možda bi ova priča zauvek ostala duboko u meni da je ovih dana, dok ponovo intenzivno živim sa svojom prvom ljubavlju, harmonikom, nisam ispričao svom prijatelju Nenadu Stefanoviću Senti iz Niša, direktoru jedne niške gimnazije i velikom muzičaru. Kada me je saslušao, rekao mi je da ovu priču moram da napišem i podelim sa ljudima.
Dugo sam razmišljao. Neke stvari čovek želi da sačuva samo za sebe. Ali onda sam shvatio da ovo, zapravo, nije samo moja priča. Ovo je priča mnogih sinova i kćeri koji veruju da će uvek imati još malo vremena da nešto kažu svojim roditeljima. Još jedna godina. Još jedan susret. Još jedna prilika. Još jedan zagrljaj. A vreme, nažalost, nikoga ne čeka. Moj otac Milan Kekenovski preminuo je 2016. godine.
On je bio čovek koji mi je prvi usadio ljubav prema harmonici. Čovek zbog koga je muzika postala deo mene i nikada me više nije sasvim napustila, čak ni onda kada gotovo tri decenije nisam svirao.
Ali moj otac je istovremeno bio čovek koji je čvrsto stajao na zemlji. Ceo svoj radni vek proveo je u Opštinskom sudu 1, a pored posla svirao je i harmoniku. Voleo je muziku, ali je dobro znao da se život ne gradi samo na talentu i aplauzima. Zato mi je stalno govorio: „Sviraj koliko hoćeš, ali Pravni fakultet moraš da završiš.“
Poslušao sam ga.
Iako sam se u to vreme profesionalno bavio muzikom, završio sam Pravni fakultet. Potom sam nastavio magistarske, a zatim i doktorske studije. Posle mnogo godina rada stekao sam zvanje redovnog profesora, a imao sam priliku da budem angažovan i kao gostujući profesor na univerzitetima van zemlje.
Znam da je bio ponosan. Znam da se radovao svakom mom uspehu. Ali znam i da ga je nešto stalno kopkalo. S vremena na vreme, sa onom očinskom iskrenošću koja ponekad ume da zaboli više od svake druge kritike, rekao bi mi: „Mnogo si tvrdoglav. Da si mene slušao, osvojio bi prvo mesto u Sokobanji, a ne bi tri puta bio drugi i tri puta treći.“
Ja tada gotovo da nisam ni obraćao pažnju. Nasmešio bih se. Odmahnuo bih rukom. Mlad čovek misli da pred sobom ima beskrajno mnogo vremena. I, možda još gore, često misli da već sve zna.
Nisam znao da će mi upravo ta njegova rečenica, koju sam tada doživljavao gotovo kao usputnu primedbu, jednog dana odzvanjati u glavi mnogo snažnije od svih priznanja i aplauza koje sam u životu dobio.
Prošle su godine. Moj otac je otišao sa ovog sveta. Život me je odveo nekim drugim putevima. Nauka, univerzitet, politika, javni nastupi, knjige, kolumne, predavanja…
A harmonika je ostala po strani gotovo 27 godina. Ali neke ljubavi čovek nikada zaista ne napusti. Samo ih ostavi negde duboko u sebi da ga čekaju. I kada sam, posle gotovo tri decenije, ponovo uzeo harmoniku u ruke, dogodilo se nešto što teško mogu da objasnim.
Što sam više vežbao, sve više mi se vraćao očev glas: „Da si mene slušao…“ U početku je to bilo samo sećanje. Potom je postalo pitanje. A vremenom nemir. Da li je zaista bio u pravu? Da li sam zaista bio toliko tvrdoglav da nisam slušao njegove savete, uveren da više nema šta da mi kaže? Da li sam mogao više?
I najbolnije pitanje od svih: Može li čovek da ispuni želju svoga oca kada oca više nema?
U tom periodu profesor harmonike Zoran Rakić, nakon što me je čuo kako sviram posle toliko godina pauze, pomogao mi je, usmerio me i ohrabrio da se ponovo takmičim, ovoga puta na svetskom nivou, u Francuskoj u Monteržeu. Uz njegovu pomoć sam se prijavio. I pobedio. U kategoriji 60+ osvojio sam prvo mesto na svetu, i na onlajn takmičenju i na takmičenju uživo.
Posle toliko godina. Posle gotovo tri decenije udaljenosti od instrumenta. Prvo mesto na svetu.
Ljudi su mi čestitali. Radovao sam se. Bio sam ponosan. Naravno da jesam. Ali negde duboko u meni postojala je praznina. Nedostajao je jedan čovek.
Po povratku iz Francuske, brat Blagoje i ja otišli smo na grob naših roditelja. Da im zapalimo sveću. Da malo postojimo u tišini. I da im kažemo nešto što više nismo mogli da im kažemo gledajući ih u oči.
Stajao sam tamo i u sebi govorio ocu: „Tata, nisam osvojio prvo mesto u Sokobanji onda kada si ti želeo. Ali tvoj sin je postao svetski prvak.“
Želeo sam da verujem da me negde čuje. Želeo sam da verujem da se nasmešio. Ali, čudno, ni tada nisam osetio da je priča završena. Kao da je još nešto nedostajalo. Kao da sam negde sa visina ponovo čuo njegov glas:
„Dobro je, sinko… ali Sokobanja je Sokobanja.“
A život ponekad ume da zatvori krug baš tamo gde se najmanje nadamo. U međuvremenu sam prošle godine snimio novi CD za produkciju PGP RTS iz Beograda. A onda sam se ponovo vratio u Sokobanju, na mesto gde sam se kao mlad čovek takmičio, gde su me drugi ocenjivali, gde sam tri puta bio drugi i tri puta treći.
I upravo tamo dogodilo se nešto što pre toliko godina nisam mogao ni da sanjam. Dobio sam poziv da ove 2026. godine budem član žirija 63. po redu manifestacije „Prva harmonika Sokobanja 2026“, legendarnog i tradicionalnog takmičenja koje decenijama okuplja vrhunske harmonikaše.
Mesto na kome sam nekada stajao kao mladi takmičar, zajedno sa svojim roditeljima i bratom Blagojem i stricem Duletom, sa strepnjom iščekujući ocene žirija, sada je postalo mesto sa kojeg je trebalo da ja ocenjujem nove generacije.
A život mi je priredio još jedan neobičan susret sa prošlošću. U žiriju sam sedeo sa Mišom Mijatovićem, čovekom sa kojim sam se takmičio još 1980. godine. Tada je on bio prvi, a ja drugi.
Sa nama su bili i Novica Nikolić Patala i Brankica Krnjevac, ćerka legendarnog Miodraga Krnjevca, koji je u vreme mojih takmičarskih dana bio predsednik žirija.
Kada danas razmislim, teško da je život mogao slikovitije da mi pokaže koliki sam krug prešao. Za mene je to bila ogromna čast. Ali priča se tu nije završavala.
Trebalo je da promovišem i svoj novi CD pred srpskom publikom, nakon što sam već imao promociju pred makedonskom publikom u Bitolju. Tada sam sebi rekao: Ako me je život već ponovo doveo u Sokobanju, ovoga puta ništa neću prepustiti slučaju.
Više od dva meseca naporno smo vežbali sa grupom „Fontana“ iz Bitolja, a potom su nam se pridružili i muzičari Nikola Mitrović i Igor Hristov. Nesebičnu pomoć dobio sam i od svog mlađeg prijatelja i kolege prof. Kirila Stojčevskog i njegova dva muzička „arslana“, Davida i Dimitrija, kao i od maestra Blagoje Trajkovskog, Zokija Oza i Tonija na gitari.
Svi zajedno smo rešili da iskoristimo priliku koja nam je pružena. I, kako smo govorili među sobom, da „izgorimo“ na sceni. Uslijedili su sati i sati proba. Ponavljanje. Usaglašavanje. Pa ponovo od početka. Još jednom. Još bolje. Nisam želeo samo da odsviram. Želeo sam da budem dostojan te scene. A možda sam, negde duboko u sebi, želeo da konačno budem dostojan i one davne očeve rečenice.
I došlo je veče nastupa. Posle celodnevnog angažmana, preslušavanja i ocenjivanja kandidata, usledila je tehnička i tonska proba, a samo nekoliko minuta pre početka na brzinu smo se presvukli i izašli na veliku scenu „Vrela“ u Sokobanji.
Na scenu na kojoj sam nekada stajao kao mladi takmičar. Na scenu na kojoj sam nekada sa strepnjom čekao ocene drugih. Na scenu na kojoj su svirali ljudi koje sam tada gledao kao svoje idole. Sada sam ponovo bio tu. Samo što ovoga puta nisam bio onaj dečak koji sanja da jednoga dana pobedi. Bio sam čovek koji se, posle mnogo decenija, ponovo vratio svom snu.
Počeli smo da sviramo. I u jednom trenutku nestalo je sve. Godine. Politika. Profesorske titule. Kolumne. Naučni radovi. Sve ono čime me je život kasnije određivao. Ostali su samo harmonika, muzika i onaj dečak koji je nekada svirao želeći da svog oca učini ponosnim.
Zvučali smo kao jedan. Kao švajcarski sat. Publika je aplaudirala. Muzičari su nam prilazili i čestitali. Uslijedili su zagrljaji, iskrene reči, čestitke.
A jedan kompliment posebno ću pamtiti. Moj nekadašnji rival iz 1980. godine, a sada kolega u žiriju, Miša Mijatović, rekao mi je: „Brate Jove, oduvao si! Ti si nama nabio kompleks, pa sad i mi moramo kao ti da vežbamo. Jaoj, šta uradi, brate!“
Nasmejao sam se. Naravno da mi je prijalo. Ali u istom trenutku, mnogo dublje od radosti koju prirodno donosi svaka iskrena pohvala, ponovo sam pomislio na oca.
I ovoga puta kao da mi ništa nije govorio. Kao da se samo smeškao.
Kada sam se vratio kući, brat i ja smo ponovo otišli na grob naših roditelja. Ponovo sveća. Ponovo tišina. Ali ovoga puta osećaj je bio drugačiji. Imao sam toliko toga da im ispričam, a kao da nije bilo potrebe za mnogo reči.
Otac je samo trebalo da zna da sam se vratio. Tamo gde sam nekada, zajedno sa njim, majkom i bratom, sa strepnjom čekao ocenu žirija. Tamo gde sam nekada tri puta bio drugi i tri puta treći. Tamo gde je on verovao da mogu da budem prvi.
Posle toliko decenija, život me je ponovo doveo na isto mesto. Ali ovoga puta sedeo sam u žiriju, a potom ponovo uzeo harmoniku i izašao na scenu.
I upravo tamo, pred grobom svojih roditelja, konačno sam osetio mir. Tek tada sam shvatio da sam možda svih ovih godina pogrešno razumeo očevu želju. On od mene nikada nije tražio samo prvo mesto. Suština nije bila u peharu. Suština nije bila ni u Sokobanji. Moj otac je jednostavno znao koliko mogu. I tražio je od mene da se ne zadovoljava manjim od onoga za šta sam sposoban. Da radim. Da budem uporan. Da se ne štedim. Da poštujem talenat koji mi je dat tako što ću ga nadograđivati još većim radom. Trebale su mi decenije da to razumem.
Zato, tata, ako zaista negde možeš da me vidiš i čuješ, danas želim da ti kažem samo ovih nekoliko reči: Bio si u pravu. Bio sam tvrdoglav. Nisam te uvek slušao. Mislio sam da imam vremena. I, nažalost, zakasnio sam.
Zakasnio sam da vidim tvoj osmeh kada sam postao svetski prvak. Zakasnio sam da ti ispričam kako sam se ponovo vratio u Sokobanju. Zakasnio sam da te zagrlim i kažem ti da sam konačno razumeo šta si želeo da mi kažeš.
Ali se nadam da nisam sasvim zakasnio.
Jer čovek ne nestaje sve dok živi u našim sećanjima, u našim postupcima i u razgovorima koje nastavljamo da vodimo sa njim u sebi. A ja sa tobom, tata, još uvek razgovaram.
Kada uzmem harmoniku. Kada pogrešim neki ton. Kada mi nešto uspe. Kada se zapitam da li sam mogao bolje. Kada mi aplaudiraju. I kada ostanem sam posle aplauza.
Možda roditelji nikada i ne očekuju naše medalje, titule i priznanja. Možda samo žele da znaju da nismo protraćili ono što su u nama prepoznali još onda kada ni mi sami toga nismo bili svesni.
Zato danas želim da verujem da moj otac ne gleda pehare, titule ili prepunu dvoranu. Želim da verujem da vidi da njegov sin nije odustao. Da je posle gotovo tri decenije ponovo uzeo harmoniku u ruke. I da je, konačno, razumeo svog oca.
Dok ove redove pišem sa suzama u očima, želim da verujem da me negde daleko, u nebeskim visinama, gledaju moj otac i moja majka. I da je moj otac konačno zadovoljan.
Zato danas mogu mirno da mu kažem: Tata, zakasnio sam. Ali sam ispunio tvoju želju. A dok god mogu da sviram, stvaram, istražujem, pišem i postavljam sebi nove izazove, trudiću se da dam najbolje od sebe. Sada znam da si upravo to tražio od mene. Jer neki aplauzi čuju se u dvorani i traju svega nekoliko minuta.
A jedan aplauz čovek traži celog života.
Aplauz svoga oca.
Autorski tekst Jove Kekenovskog objavljujemo uz njegovu saglasnost na portalu Žurnal Banjski, na naše veliko zadovoljstvo i uz zahvalnost što nam je ukazao poverenje da ovu ličnu i emotivnu priču podelimo sa našim čitaocima.
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!