Jedna crno-bela slika sa svadbe, iz 1940. godine, na kojoj su mladenci sa familijom i kumovima, inicirala je niz priča iz daleke prošlosti, međusobno isprepletanih i povezanih, i probudila uspomene i sećanja na tragične događaje i zlosrećne sudbine.
Slika pripada porodici Đokić iz Šarbanovca, na njoj se mladenci baba i deda Slaviše Đokića, ali je kum taj koji je privukao Slavišinu pažnju. Ko je kum sa slike i zašto tog kumstva danas nema u porodici Đokić? Deda mu je pričao da je to kum Avram iz Trubarevca, staro kumstvo je nestalo jer nije imao ko da ga nastavi, unuk mu je nastradao u sudaru sa avionom…i to je bilo dovoljno da Slaviša krene tragom slike u potragu za starim kumstvom i odgovorima.
Branislav Ilić iz Trubarevca je Slaviši ispričao mnogo više nego što je očekivao. Jer ovaj starina, rođen 11.septembra 1931. godine, dobro se seća tih ljudi, znao je Avrama, a padu aviona je bio očevidac. Čuvao je svinje kod pojate u šumi poviše mesta zlosrećnog pada aviona tog jula 1944. godine. Te godine su američki avioni preko Srbije preletali do frontova u Rumuniji, nad Sokobanjskim srezom trasa je bila nad Moravicom kroz klisuru. Često su se vraćali iz Rumunije pogođeni i oštećeni, padali su po poljima i šumama, posada je iskakala, narod i vojska su ih skupljali, lečili i dopremali do aerodroma u Pranjanima…
„To je bilo oko podne, ovčari i moj pradeda i ja sedeli smo u ladovinu pod bagrem kad se pojavio avion, nisko, iz njega je skočio padobranac, a avion se okrenuo i pao u bučinu. Mi smo potrčali do vrh brdo i videli da je pao pored Moravicu, kod vodenicu“
Pilot je hteo da izbegne selo, da avion ne padne na kuće i ljude, usmerio je avion prema brdima i šumi i iskočio. Ali avion je napravio luk i vratio se, goreo je rezervoar i gorivo se prosipalo u plamenu, zakačio je drveće i pao je kod vodenice. Pored vodenice dečak Vukomir pojio je kravu na reci, u vodenici je radio svoj posao pomeljar iz Bovna…Vatreno gorivo prosulo se po dečaku i po pomeljaru. Dečak je preminuo sledećeg dana, pomeljar je imao lakše povrede i preživeo je. Nesrećni dečak bio je unuk Avramov, jedini potomak i naslednik muške loze u familiji.
„Ranije, Avramu je poginuo sin, kada se kod škole u selu vodila borba, partizani i draženi, sin je provirio preko zid između kuće i metak ga je pogodio direktno u glavu. Ostao je odma mrtav. Unuka Mira je umrla mlada, posle rata, 47. ili osme, odma posle udaju…“
Avram je ostao sam, kumstvo je prestalo da postoji i Slaviša je dobio odgovor na svoje pitanje. A onda je Branislav nastavio:
„Pričao je Avram posle, da je za sve on kriv, da je ubio žensko dete. Njega su Bugari oterali u ropstvo u Bugarsku, pa je on uspeo da pobegne, krio se i sklanjao od ljudi, ali ga je videla neka devojčica što je čuvala ovce. I on je zakolje da ga ne bi odala. Stalno je ponavljao, Bog me je kaznija“.
I tako… neke priče treba da budu ispričane, da podsete na ljude, na događaje, da pouče i poruče…
foto BanjskiŽurnal
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!