Živi oganj je jedan od najstarijih narodnih rituala za zaštitu i isceljenje, i ljudi i stoke, u tradiciji našeg naroda. Prema verovanju, on ima moć da očisti selo od bolesti, uroka i nečastivih sila. Sva vatra u selu bi se pogasila, a nova bi se palila isključivo od „živog ognja“ i prenosila od kuće do kuće kako bi se povratila sreća i zdravlje. Ovaj običaj je nekada postojao i u našem, sokobanjskom, kraju.
Živi oganj se dobijao isključivo prirodnom načinom trenja dva komada suvog drveta, najčešće leske ili lipe. Pod kojim uslovima, kad i ko može da vadi — izvija živu vatru, bilo je tačno utvrđeno i toga se moralo strogo pridržavati da bi običaj valjao. Živa vatra se obično vadila leti, periodično ili povremeno. U stvari, činilo se to u određene dane, obično na neki praznik, ali i onda kad se ukaže potreba. a taj čin su, u potpunoj tišini, obavljala dva dečaka-blizanca ili dečak i devojčica sa sličnim imenima.
Goran Petrović, učitelj i čuvar narodnih običaja i tradicije sokobanjskog kraja, pogotovu iz svog rodnog Sesalca, seća se ovog običaja iz priče svog oca, a koju je njemu pričao njegov pra-deda:
„Pra-deda mog oca, rođen 1884. godine, pričao je ono što je njemu njegov otac kazivao. Za Trnovicu, 8. avgusta, selo je obavljalo taj običaj. Sva domaćinstva bi pogasila sve vatre na ognjištima, a na mestu preko reke, baš preko puta moje kuće, došli bi meštani, bar po jedan ili dvoje iz svake kuće. Dva deteta istih ili sličnih imena, Stojan i Stojanka, Jovan i Jovanka… palila su „živu vatru“, ne kresivom, ne šibicom, isključivo trenjem dva parčeta drveta“.
Neposredno pred vađenje nove žive vatre, gasile su sve vatre u selu, na svim ognjištima. Po završetku obreda, svaki domaćin je nosio po ugarak na svoje ognjište, da potpali novu vatru, gde se dalje neprekidno, simbolično, održavao živi oganj.
„To je običaj o kojem se malo zna kod nas. Taj moj čukun-deda rođen je 1884. godine i on nije svedok običaja, nego ga je pamtio njegov otac rođen 1850. godine i pričao njemu, znači taj običaj se gubi negde sredinom 19. veka. A bio je prisutan ovde u našem selu“ – završava Goran svoju priču.
Reč vatra poznata je svim narodima u oblasti Karpata u istom značenju kao i kod Srba, ili kao naziv za prvu vatru, plamen, odnosno ognjište. Njena mistična snaga je poštovana, obožavana i pridavana su joj natprirodna svojstva, isto kao i mestu na kojem gori. Zato je ognjište imalo centralno mesto u kući, smatrano je svetim i danas je sinonim za kuću i dom.
foto pexels, BanjskiŽurnal
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!