Postoje knjige koje se čitaju zbog priče i one koje se čitaju zbog pitanja koja ostaju dugo nakon poslednje stranice. Roman „Sumrak svitanja“ Vladimira Antonijevića pripada upravo onim retkim delima koja nude i jedno i drugo: snažnu priču, ali i prostor za spoznaju, za suočavanje sa mislima koje ne nestaju kada se knjiga zatvori.
Iako je radnja smeštena u Beograd, deo unutrašnjeg pejzaža ovog romana nastajao je daleko od gradske vreve, u Sokobanji. Autor je oženjen Sokobanjčankom i ovom mestu se često vraća, a upravo ovde, u proleće prošle godine, nastajao je veliki deo rukopisa. Mir prirode, sporiji ritam života postali su prostor u kojem su se oblikovale mnoge stranice ovog romana.
„Sumrak svitanja“ je prvi objavljeni roman Vladimira Antonijevića, ali iza njega stoji dug proces promišljanja, pisanja i unutrašnje potrage. U njegovom središtu nalazi se inspektor Vukan – čovek koji tragajući za drugima polako počinje da otkriva sopstvene pukotine, sumnje i tišine koje je godinama nosio u sebi.
U razgovoru za Žurnal Banjski, Antonijević govori o unutrašnjim lomovima savremenog čoveka, o bolu koji ne treba potiskivati, o tišini koja ponekad govori više od reči ali i o tome da li je „sumrak“ u njegovom romanu zapravo kraj ili tek početak svitanja.
Na korici Vašeg romana stoji citat iz Jevanđelja po Mateju: „Ako je svetlost u tebi tama, kolika je tama?“ Zašto ste baš tu misao izabrali kao ključ za čitanje „Sumraka svitanja“?
Zato što ta rečenica ne govori o spoljašnjoj tami, već o onoj opasnijoj – unutrašnjoj. Ako je tama prepoznata kao tama, sa njom se još može živeti, protiv nje se može boriti. Ali kada tama u nama počne da se predstavlja kao svetlost, kao moral, kao „normalnost“, kao opravdanje – tada ona postaje totalna.
U Sumraku svitanja mene ne zanima apokalipsa kao događaj, već kao stanje svesti. Svet se ne raspada zato što je neko spolja zao, već zato što ljudi više ne prepoznaju gde su izgubili sebe. Vukan živi u svetu u kojem su institucije, jezik, čak i saosećanje formalno prisutni, ali su iznutra ispražnjeni. Ta evanđeoska rečenica je upozorenje: najdublja tama ne dolazi iz haosa, već iz lažnog reda. Ta misao je u meni bila mnogo pre ovog romana. Prvi put sam je pročitao davno i od tada je, na neki način, neprestano „pevala“ u pozadini svega što sam pisao i mislio. Nisam je razumeo odmah, niti sam imao potrebu da je tumačim direktno. Nosio sam je kao nemir, kao pitanje koje se ne postavlja naglas. Sumrak svitanja je moj pokušaj da toj rečenici dam oblik – ne kao teološko objašnjenje, već kao ljudsko iskustvo. Da pokažem šta se dešava kada čovek dođe do tačke gde kretanje postaje samo horizontalno jer je pritisnut iznutra do tačke pucanja.
„Ne gubi se ono što nestane. Gubi se ono od čega bežimo.“ Da li je ovaj roman, na neki način, suočavanje sa onim od čega svi pokušavamo da pobegnemo?
Da, ali ne kao herojsko suočavanje i ne kao katarza u klasičnom smislu. Mene ne zanima beg kao kukavičluk, već kao mehanizam preživljavanja. Svi mi bežimo, ponajpre od samih sebe… A ljudi ne beže zato što su slabi, već zato što je istina o sebi preteška da bi se nosila odjednom. A suočavanje je neophodno da bi svetlost u nama zasijala pravom svetlošću.
U romanu se niko ne suočava frontalno – ni Vukan, ni svet oko njega. Suočavanje se događa tiho, kroz pukotine: kroz umor, kroz telesne simptome, kroz osećaj da nešto nije u redu iako ne znamo tačno šta. Ono od čega bežimo ne nestaje, samo menja oblik i počinje da nas oblikuje iznutra.
Sumrak svitanja je pokušaj da se to pokaže: da gubitak ne dolazi iz spoljašnjih lomova, već iz dugotrajnog izbegavanja sopstvene odgovornosti, bola, krivice ili istine. Roman ne nudi utehu, ali nudi prostor da se ostane sa tim osećajem, bez bežanja. Suočavanje je, zapravo, pregrupisavanje energije. Kada prestanemo da bežimo, energija koju smo koristili za beg se vraća nama.
Da li je „Sumrak svitanja“ više psihološki roman, triler, filozofska priča ili svesno izmiče žanru?
Svesno izmiče žanru, ali ne iz potrebe da bude „poseban“, već zato što stvarnost o kojoj piše ne može da stane u jednu fioku. Psihološki sloj je nužan jer se sve prelama kroz unutrašnje stanje likova, trilerski elementi postoje jer svet u romanu stalno proizvodi napetost i osećaj ugroženosti, a filozofska pitanja se nameću jer bez njih priča ne bi imala dubinu.
Međutim, nijedan od tih slojeva nije cilj sam po sebi. Oni su samo različiti jezici kojima se pokušava opisati isto stanje: raspad smisla i unutrašnji raspad junaka. Taj raspad se ne događa spektakularno, već tiho, gotovo neprimetno. Žanr me zanima samo dok služi priči; u trenutku kada bi počeo da je ograničava, morao je da bude napušten.
Ako bih morao da ga odredim, rekao bih da je Sumrak svitanja roman unutrašnje napetosti — onaj u kojem je najopasnija zona upravo ljudska svest, a ne spoljašnja pretnja. To nije hronologija događaja, već sam događaj.
Inspektor Vukan traga za drugima, ali zapravo otkriva da traga za sobom. Koliko je ta potraga univerzalna priča o savremenom čoveku?
Svi mi, u svakom trenutku života, zapravo tragamo za sobom, samo toga najčešće nismo svesni. Ono što pronalazimo često podvodimo pod druge okvire — posao, dužnost, potragu za drugima, za istinom, za redom. Vukan je inspektor, čovek čiji je posao da traži, da rekonstruiše i povezuje tragove, ali mu niko nikada nije pokazao kako da taj isti pogled okrene ka sebi.
I zato mislim da to nije priča samo o savremenom čoveku, već o čoveku uopšte. Svet u romanu nije suprotstavljen junaku — on je njegova refleksija. Kretanje je kružno: izlivamo se u svet, a on nam se vraća kao eho. Tragajući za drugima, Vukan polako nailazi na sopstvene gubitke, krivice i pukotine koje je godinama potiskivao ali sa kojima je i živeo. Sve to pritiska iznutra.
U tom smislu, njegova potraga nije put ka rešenju, već ka razotkrivanju — ne spektakularnom, već tihom i neumoljivom, kakvo je svako istinsko suočavanje sa sobom.
U romanu pišete da se svet ne raspada spolja, već iznutra u čoveku. Da li živimo u vremenu unutrašnjih lomova?
Kao što sam već rekao, sve je to jedno kružno kretanje — izlivanje koje nam se vraća. Raspad ne počinje spolja, već u nama kao pojedincima. U ljudima koji ne umeju da se suoče sa sobom, koji stavljaju lični interes ispred kolektivnog, sigurnost ispred odgovornosti, komfor ispred istine.
To se neminovno vraća: prvo kroz raspad porodice, zatim društva, a na kraju i sveta u kojem živimo. Kao civilizacija, proglasili smo sopstveni ego za boga kojem služimo, a to je nešto što dugoročno ne može doneti dobro čovečanstvu.
Da, živimo u vremenu unutrašnjih lomova — ali verujem da je tako oduvek, otkad čovek hoda ovom planetom. Razlika je u tome što mi danas delujemo veoma blizu kulminacije. I upravo tu vidim tračak nade: sve je više pojedinaca koji ne samo da prepoznaju problem, već naslućuju i mogućnost izlaza. A izlaz nije u novim zakonima, već u tome da se čovek vrati sebi i prestane da bude samo konzument materije.
Vaš junak je slomljen, ali ne odustaje. Koliko je važno da bol ne anesteziramo, već da ga- kako pišete „osetimo do poslednje kapljice“?
Mi smo bića osećaja, a ne bića zaborava. Naš prvi kontakt sa svetom je uvek kroz osećaj – tek kasnije dolaze analize i pokušaji da stvarnost uguramo u ono što bismo mi želeli da ona bude. Bol i patnja nisu neprijatelji, već signali da smo se udaljili od onoga što jeste. Oni su ono što se čoveku ‘kači na noge’. Hodamo sa bukagijama potisnutih emocija, a čudimo se što su nam koraci teški i što nas leđa bole.
Kada se život anestezira, ništa zapravo ne nestaje. Bol koju odbijamo da osetimo ne odlazi; ona samo menja oblik, seli se u mrak naše podsvesti i odatle nastavlja da kljuca i pritiska iznutra. Anestezija je samo odlaganje neizbežnog. Zato je neophodno osetiti ga ‘do poslednje kapljice’ – ne da bismo patili, već da bismo tu energiju koju bol drži zarobljenom konačno oslobodili. Suočavanje nije samoopravdavanje, već beskompromisno prihvatanje realnosti. Tek kada bol prestane da bude tajna koju krijemo od sebe, on prestaje da bude teret i postaje putokaz.
U jednom trenutku Vukan razmišlja o nestanku. Koliko je tanka granica između izdržati i odustati?
Ta granica je tanka onoliko koliko je tanak naš unutrašnji dijalog. Uobičajeno je da mislimo kako je ‘izdržati’ vrlina, a ‘odustati’ poraz. Ali, ja mislim da je ta dilema lažna i nametnuta. Izdržavanje često podrazumeva potiskivanje, a ono što sabijamo u sebi ne nestaje – ono samo čeka trenutak da naplati kamatu. S druge strane, odustajanje je često samo beg od onoga što nismo spremni da osetimo.
U ‘Sumraku svitanja’, Vukan ne uči kako da izdrži, već kako da prestane da se opire. Granica između izdržavanja i odustajanja nestaje onog trenutka kada prihvatimo život u celini, sa svim onim što on nosi. Kada prestanemo da trošimo energiju na zaobilaženje bola ili istine, mi više nemamo šta da ‘izdržavamo’ – mi tada jednostavno živimo. Prava mudrost je razgraničiti ono na šta možemo uticati od onoga što je izvan naše moći. Tek tada, u tom praznom prostoru između ‘moram’ i ‘ne mogu’, možemo videti šta život zaista jeste.
Da li je „Sumrak svitanja“ roman o padu ili o mogućnosti iskupljenja?
„Sumrak svitanja“ nije ni o padu, ni o iskupljenju, jer su to dve strane istog novčića – našeg ega koji želi da kontroliše ishod. Pad se događa kada se odupiremo stvarnosti, a iskupljenje je često samo maskirano opravdanje kojim pokušavamo da umirimo sopstvenu krivicu.
Ovaj roman je, pre svega, o prihvatanju. Prihvatanje je tačka izvan tih okvira. Ono ne traži krivca niti nudi oproštaj; ono traži viđenje. Kada prihvatimo svoj unutrašnji mrak, ne kao sramotu već kao činjenicu, on prestaje da bude mesto pada i postaje mesto snage. Tek tada se tačka oslonca izmešta izvan dualnosti. Iskupljenje nam nije potrebno ako imamo besprekornost u prihvatanju onoga što jeste. U tom smislu, Sumrak svitanja je poziv da prestanemo da ocenjujemo svoj život i da počnemo da ga živimo u njegovoj punoj, pulsirajućoj celini.
U romanu Beograd nije samo grad, već gotovo lik – prostor senki, tišine i uspomena. Kako ste grad pretvorili u psihološki pejzaž?
Grad nikada nije samo skup ulica i fasada; on je produžetak naše unutrašnjosti. U mom romanu, Beograd je postao psihološki pejzaž upravo zato što ga Vukan ne posmatra kao mapu, već kao živo biće koje pulsira u skladu sa njegovim sopstvenim nemirom.
Vodio sam se onom biblijskom mišlju: ‘Oko je svetiljka telu…’. Ako je Vukanovo unutrašnje oko zamućeno krivicom i umorom, onda će i beogradske fasade biti sive, a senke u prolazima dublje i preteće. Grad mu samo vraća ono što on nosi u sebi. Beograd u ‘Sumraku svitanja’ je prostor tišine i uspomena jer su to jedini prostori u kojima Vukan još uvek može da sretne sebe.
Kao što bi don Huan rekao, svet koji gledamo je samo ‘opis’, a ratnik taj opis menja svojom svetlošću. Ja sam se trudio da Beograd opišem kroz Vukanovu specifičnu svetlost – ili tamu. On ne hoda kroz grad, on hoda kroz sopstvenu podsvest materijalizovanu u betonu, košavi i odjecima koraka. Time sam grad pretvorio u lik: on reaguje na junaka, on mu postavlja zamke i on mu nudi sklonište, baš kao što to radi sopstvena svest.
U Vašem pisanju tišina ima jednaku težinu kao i reči. Da li verujete da su najvažnije stvari u životu upravo one koje se nikada ne izgovore?
Apsolutno. Reči su samo uski kanali kroz koje pokušavamo da proteramo okean onoga što osećamo, vidimo i znamo. One imaju svoju težinu, ali nikada nemaju sveukupnost. Svako od nas nosi u sebi neku silinu koju nijedna reč ne može potpuno da prenese a da je pritom ne okrnji ili ne uprosti. Ta tišina o kojoj pišem nije praznina – ona je zgusnuto značenje.
U ‘Sumraku svitanja’, najbitniji preokreti se dešavaju upravo u tim pauzama, u onome što likovi prećutkuju jer je suviše stvarno za jezik. Reči nas često odvlače u analizu i racionalizaciju, dok nas tišina primorava na suštinsko prisustvo. Kao civilizacija, zaboravili smo da slušamo tu tišinu; plašimo je se jer u njoj nema mesta za laži. Verujem da se istina ne izgovara – ona se prepoznaje u zajedničkom ćutanju, u onom prostoru gde prestaje brbljanje uma, a postoji samo “osećanje.”
Predstavljate se rečima: „Pisanje je za mene potraga, više nego odgovor.“ Šta Vi lično još tražite kroz književnost?
Za mene je put kojim idem neuporedivo važniji od bilo kog projektovanog cilja. Živimo u svetu opsednutom brzim odgovorima i instant rešenjima, ali ja verujem da nas odgovori često uspavljuju, dok nas pitanja drže budnim. Književnost za mene nije fabrika zaključaka, već alat za kopanje po sopstvenoj unutrašnjosti.
Zapravo, sve što nam je zaista potrebno nalazi se na samom putu, u onim ‘nautičkim miljama’ koje prelazimo dok tragamo. Odgovori koje eventualno nađemo zavise isključivo od hrabrosti pitanja koja smo se usudili da postavimo. Kroz pisanje ja ne tražim mir, već istinu – tražim onaj način na koji mogu da postavim najteža egzistencijalna pitanja a da ne skrenem pogled. Književnost je moj način da ostanem u budnom stanju svesti, da prepoznam ‘zlatnu mrežu’ u haosu svakodnevice i da, kroz Vukana ili bilo kog drugog lika, zapravo mapiram sopstveni povratak Sebi.
Koliko je izazovno objaviti prvi roman i ogoliti svoj unutrašnji svet pred čitaocima?
Izazovno je, jer pisanje romana nije samo književni rad, već neka vrsta hirurškog zahvata na sopstvenoj duši. Dok pišete, vi ste u stalnom rvanju sa sumnjom, strahom i tremom – to je onaj prirodni otpor koji pruža sve što je duboko i istinito. Ogoliti svoj unutrašnji svet znači srušiti sve zidove koje ste godinama pažljivo gradili oko sebe.
Ovo nije prvi roman koji sam napisao ali je prvi koji traži svoj put do čitaoca. Prvi koji je otišao u štampu, a u pripremi imam još nekoliko. Želeo sam da ispoštujem taj impuls koji ga je pratio od prvog trenutka jer je izleteo iz mene kao đule.
Međutim, naučio sam jednu važnu stvar: onog trenutka kada se proces završi i knjiga ode u štampu, roman prestaje da bude moj. Tog trena prestaje i moj strah. Roman tada postaje samostalno biće sa sopstvenom sudbinom i sopstvenim putem. Moja uloga kao ‘čuvara’ se završava, a počinje uloga posmatrača. Ja mu želim sreću na tom putu, sa nadom da će on sada naći one ljude kojima je potreban, baš kao što je meni bio potreban dok sam ga stvarao.
Postoji li deo Vas u Vukanu? Ili možda u nekom drugom liku?
Postoji, naravno, ali ne u biografskim podacima ili spoljašnjim okolnostima. Vukanov život nije moj život, ali njegova pitanja jesu moja pitanja. Njegove dileme, njegovi unutrašnji lomovi i način na koji se suočava sa onim što ga pritiska – to su delovi mene koje sam utkao u njega.
Kao i sve ostalo u životu, ni pisanje ne može sasvim da izađe izvan okvira ličnog iskustva, ali ja sam te delove sebe koristio kao gorivo za priču. Možda se u mladiću bez pupka nalazi moja potraga za smislom, u Vukanu i nekim drugim likovima se možda nalaze moji strahovi ili zablude. Pisanje mi je omogućilo da te delove sebe ‘izmestim’ u likove, da ih posmatram sa strane i dam im priliku da sami nađu svoje odgovore. Na taj način, kroz njih, i ja sam dolazio do nekih sopstvenih spoznaja.
Iako je Beograd snažan i gotovo simboličan prostor Vašeg romana, često boravite u Sokobanji, gradu sa kojim Vas vezuju porodične veze. Da li mir , priroda i sporiji ritam života utiču na Vaše pisanje i na taj „unutrašnji pejzaž“ o kojem govorite? Postoji li razlika u načinu na koji doživljavate grad i prirodu i da li se ta razlika preliva u atmosferu Vaših tekstova? Koliko Vam znači podrška porodice u procesu pisanja?
Priroda je za mene mesto gde se pune baterije ispražnjene urbanim pritiskom. Sokobanja nije samo destinacija; to je prostor mog ‘jedvačekanja’. To iščekivanje trenutka kada ću ugledati te planine za mene ima gotovo sakralnu vrednost. Verujem da energija tog ‘zelenog srca Srbije’ potiče od zračenja tri planine koje je grle – to je vibracija koja se očitava u duhu njenih stanovnika. Ta urođena duhovnost Sokobanjčana, njihova specifična duhovitost i način na koji daju nadimke, govore o dubokoj povezanosti sa tlom koju grad nepovratno gubi. U godinama sam kada ozbiljno planiram da taj mir postane moja trajna adresa.
Što se tiče podrške porodice, ona je temelj svega. Pisanje je sebičan proces; ono zahteva moju ‘prisutnu odsutnost’ koja nije nimalo laka za moje najbliže. Dok ja ronim kroz svetove, sumrake i svitanja, stvarni životni problemi često padaju u drugi plan, a teret svakodnevice preuzimaju oni. Zato dugujem neizmernu zahvalnost svojoj supruzi, rođenoj Sokobanjki, i deci. Oni su ti koji čuvaju naše porodično ostrvce da ne bude okrnjeno mojom stvaralačkom osamom. Bez njihovog razumevanja, Vukanov svet nikada ne bi ugledao svetlost dana.
Kada čitalac zatvori poslednju stranicu „Sumraka svitanja“, šta biste voleli da ostane u njemu?
Voleo bih da u svakom čitaocu ostane upravo ono što mu je u tom trenutku najpotrebnije – neko individualno značenje koje samo on može da prepozna. Nisam pisao ovaj roman sa namerom da se dopadnem publici ili da ponudim gotove pouke; pisao sam ga iz duboke unutrašnje potrebe, iz onog impulsa koji ne pita za dozvolu.
Zato mi je svejedno da li će se roman nekome ‘svideti’ u klasičnom smislu te reči. Ako zasluži odjek u tuđem biću – dobro je. Ako ne – opet je dobro, jer je on svoju primarnu svrhu ispunio onog trenutka kada je izašao iz mene. Jedino što zaista ne bih voleo jeste da se Sumrak svitanja zaboravi istog časa kada se zaklopi poslednja stranica. Voleo bih da ostane taj neki fini nemir, neka ‘pukotina’ koja će čitaoca naterati da, baš kao i Vukan, bar na trenutak okrene pogled ka sebi i zapita se o sopstvenim tišinama.
Da li je „sumrak“ u Vašem romanu kraj ili početak svitanja?
To zavisi isključivo od oka posmatrača i njegove spremnosti da vidi širu sliku. Za nekoga je sumrak samo gubitak dnevne svetlosti, dok je za drugog on neophodna priprema za zvezde. Za mene, u svakom sumraku neporecivo postoji klica, začetak svitanja.
U romanu, taj ‘sumrak’ je onaj granični prostor u kojem se stare iluzije gase da bi se oslobodio prostor za novu svesnost. To nije kraj, već onaj najtiši trenutak preokreta. Baš kao u prirodi, najhladnije i najmračnije je neposredno pre prvog zraka sunca. Vukan prolazi kroz svoj lični sumrak ne da bi u njemu nestao, već da bi u tom mraku pronašao ono što je na jakom svetlu bilo nevidljivo. Sumrak je, dakle, proces porođaja novog dana.
Foto: Goran Nikolašević i arhiva Vladimir Antonijević
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!