Više od 415 miliona ljudi na svetu ima dijabetes, a procenjuje se da će se do 2040. godine taj broj popeti na blizu 650 miliona obolelih.
I u Sokobanji, na žalost, broj novootkrivenih dijabetičara je u porastu, naročito kod osoba srednjeg životnog doba, gde se taj porast na Internom odeljenju Doma zdravlja Sokobanja verifikuje iz meseca u mesec. U Savetovalištu za dijabetes sokobanjskog Doma zdravlja imaju 1.350 registrovanih pacijenata.
„Radi se o bolesti koja ne pogađa samo stariju populaciju nego uglavnom radno sposobne i radno-aktivne osobe. Poražavajuće je i to što se sve češće javlja i kod mladih i dece, a osnovni uzrok je gojaznost, odnosno fizička neaktivnost i loše navike u ishrani. Na pojavu dijabetesa utiču i stresogene situacije kojih ne nedostaje u današnjem vremenu u kom živimo“ – kaže dr Dejan Ristić, specijalista interne medicine Doma zdravlja Sokobanja.
Ohrabrujuće je to da je dijabetes bolest sa kojom se uz edukaciju i lečenje može normalno živeti. Od ukupnog broja registrovanih dijabetičara, oko 350 je na insulinskoj terapiji dok su ostali u protokolima lečenja vezanih za oralnu terapiju ali i inovativnu terapiju koja se relativno skoro pojavila u Srbiji.
“ Radi se o injektabilnoj terapiji koja nije insulinska a deluje kao anti-dijabetesna terapija“ – objašnjava dr Ristić.
Akcenat je, naravno, na prevenciji razvoja dijabetesa kao takvog. Šećerna bolest – dijabetes je hronična bolest iz grupe poremećaja metabolizma. Simptomi su neretko neprimetni dok se bolest ne ispolji u svojoj punoj meri, a najčešći su jaka žeđ, često mokrenje, umor, neobjašnjiv gubitak težine i zamućen vid. Simptomi se mogu pojaviti naglo, kod Tipa 1, ili sporo, Tip 2, a ponekad i izostaju na početku.
„Prevencija je u smislu ukazivanja na značaj fizičke aktivnosti, na značaj pravilne ishrane, na značaj održavanja telesne težine u granicama normale. Dijabetes je bolest modernog doba i ide ruku pod ruku sa gojaznošću. Mladi sve više vremena provode uz telefone i laptopove, u kućama i kafićima, bez fizičke aktivnosti u bilo kom obliku. Zato mora naša mlađa populacija da bude edukovana o značaju pravilnog fizičkog usmerenja. To nije samo sport, može bilo šta drugo, odlazak u šetnju ili pešice do radnje, do druga, pomoć u kući i oko kuće, bilo šta što je kretanje i aktivnost a ne beskonačno sedenje“ – kaže dr Ristić.
Pola sata dnevno bilo kakve fizičke aktivnosti je sasvim dovoljno. Značaj sporta je veliki i sport jeste zastupljen u velikoj meri kod dece i mladih, ali se čini da ovo drugo – neaktivnost i sedenje u zatvorenom prostoru, uzimaju sve više maha. A na kraju svega toga dođe i nepravilna ishrana. Evidentno je da je gojaznost prediktor razvoja dijabetesa.
„Ono što ne bi trebalo da bude svakodnevnica a sve više jeste kod naše dece je brza hrana. Trend brzine u svemu pa i u ishrani, da što pre bude dostupna, što pre se pojede, što pre se vrati do škole, telefona, stolice, sedenja…Možda bi edukacija od najranijeg uzrasta pomogla. Možda da se krene sa grupnim savetovanjima još u vrtiću, da se uključe i nutricionisti, objašnjavati šta znači pravilna ishrana, dobra ishrana. Onda, u školi svakako. Možda je i to neka budućnost, da se vratimo našem aktivnijem učešću u prevenciji“ – predlaže dr Ristić.
Dijabetes je bolest koja se ne leči. Nastaje kada pankreas više ne luči dovoljno insulina ili ne može da iskoristi postojeći insulin. Ovo dovodi do hiperglikemije, povišenog nivoa glukoze u krvi, čije dugotrajno prisustvo može dovesti do oštećenja tkiva i organa i ozbiljnih komplikacija. Posledice po oboljevanje organa su nemerljive.
„Vrednost glikemije u krvi sama po sebi nije bitna. Važno je koliko je ta vrednost štetna za naše krvne sudove, za srce, za bubrege, za oči, nerve, za sve sisteme i organe u telu. Nije dovoljno samo lečiti vrednost glikemije nego smanjivati mogućnost da se razviju posledice na ovim organima. Zato se dijabetes tretira kao kompleksno oboljenje gde u terapiji gledamo da zaštitimo celokupni organizam, ciljne organe, da ne dođe do smanjivanja njihovih funkcija“ – nastavlja dr Ristić.
Sada su dostupne odlične terapije za regulisanje šećera, injektabilna, oralna, insulinska, ali to nije dovoljno ako pacijent ne učestvuje u lečenju i ne da svoj doprinos. Fizička aktivnst, pravilna ishrana, redovni dolazak kod lekara, praćenje…
„Dijabetes zahteva praćenje, zahteva laboratorijkse analize, redovno javljanje savetovalištu ili internisti, endokrinologu ili izabranom lekaru. Priča je komlpeksna, ali su rezultati kod pacijenata koji ispoštuju naše savete odlični. Pre svega jer imamo odlične lekove, a ako pacijent još i sluša savete može da dođe u veoma dobru situaciju, da tu bolest nosi sa sobom a da je minimizira u smislu bilo kakvog štetnog uticaja na organe i na svoj svakodnevni kvalitet života, što je vrlo važno“ – kaže dr Ristić.
Uz samokontrolu načina života i rada i uz redovne posete lekaru, i sa dijabetesom može da se ima potpuno normalan i dug život. Prevencija, fizička aktivnost i redukcija telesne težine, su na prvom mestu i tu treba da budemo što bolji i odgovorniji. Jer ipak je bolje sprečiti nego lečiti.
„Zdravlje je važno. Treba kontrolisati faktore rizika i treba ih izbeći. Ono što pacijent sam za sebe može da uradi je velika stvar, a tek onda smo mi tu kao lekari da uradimo analize, savetujemo i preveniramo. Dijabetes može da bude sprečen. Ako nam već genetski nije predodređen, onda bar možemo da odložimo njegov početak“ – završava razgovor o dijabetesu za Žurnal Banjski dr Dejan Ristić, specijalista interne medicine Doma zdravlja Sokobanja.
foto BanjskiŽurnal
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!