Kukuruz šećerac može se jesti u svežem stanju, a najviše se koristi kuvan. Klip i zrna mogu se konzervirati, zamrzavati i marinirati. Jednogodišnja je i zeljasta biljka, gaji se uz navodnjavanje. Klipovi kukuruza šećerca za tržište beru se ručno zajedno s komušinom, ili se istovremeno čisti od nje i svile i otkida čist klip. Da se postigne što veći prinos, bere se 2 do 3 puta.
,
Mila Vulić i Srđan Trklja iz Čitluka znaju dobro o šećercu sve ovo i još mnogo više. Već 5 godina ovaj mladi par proizvodi slatki kukuruz i snabdeva kupce širom Srbije.
„Moji u Vojvodini su sadili i ja sam hteo da pokušam. Prve godine smo mnogo dobro prošli, struk je dao i po 4 klipa, onda i druge i treće…ljudi su bili zainteresovani jer to kod retko ko radi i sve smo dobro prodali“ -kaže Srđan Trklja.
Ovi mladi ljudi iz Čitluka su jedini proizođači šećerca u sokobanjskoj opštini. Prodavci kuvanog kukuruza na sokobanjskom šetalištu su odahnuli, kupci svežih klipova na sokobanjskoj pijaci takođe. Ranije je bilo vrlo teško naći ovu vrstu kukuruza, dovijali su se na razne načine, poštom naručivali iz Vojvodine, skladištili u zamrzivačima. Sada im je tu, nadomak Sokobanje i na pijačnim tezgama svakodnevno. Ostatak se prodaje širom zemlje, šalju brzom poštom, dolaze ljudi kamionima iz raznih krajeva, bilo je poziva i iz Crne Gore…
„Ove godine smo posadili jednu parcelu od 40 ara i dve od oko 46 ari. Jednu mora da zalevamo, na takvom je mestu, zemljište to zahteva, ove ovde pored kuće u selu, ne zalevamo jer je crnica zemlja i zemljište ima vlagu. Sadi i moj brat takođe.“ – dodaje Srđan.
Šećerac je poseban po tome što jedna biljka daje više klipova, a može da se sadi u etapama. Mila i Srđan tako i rade:
„Sadili smo u pet tura, na 15 dana, da ne stiže sve odjednom nego da ga ima u dužem periodu i ove godine planiramo da ga beremo do oktobra, pa čak i u novembru“.
Plašili su se oni ove, po poljoprivredu, loše godine, međutim, šećerac je izdržao sve vremenske prilike i neprilike i uz navodnjavanje, gde je bilo neophodno, prinosi su odlični. Berba je u punom jeku, na njivi su svi kada treba, kao i na pijačnoj tezgi. Pomažu i deca, Hristina i Leonid, Srđanovi roditelji, Milini otac i brat.
I to je još nešto po čemu se ovi mladi ljudi izdvajaju. Kada su se uzeli, živeli su u zajednici sa roditeljima. Želeli su sopstveni krov nad glavom i kupili su kuću sa okućnicom, tu u Čitluku. Mogli su da odu iz sela, kao i većina mladih, Srđan radi na rudniku i Mila bi našla posao, deca bi u gradu išla u školu. Međutim, njihove želje su bile drugačije.
„Mi oboje volimo selo i nismo hteli da idemo odavde. Ovde su nam i njegovi i moji roditelji, moji otac i brat su nam baš u komšiluku. Prijatelji su nam ovde, škola je deci blizu, imaju svoje drugare sa kojima odrastaju od malena. Zašto bi to menjali. Pomažemo jedni drugima, tu smo svi za sve, i da kafu popijemo zajedno, da ručamo, ali i da radimo“ – kaže Mila.
Mila je ta koja je uvek tu, za sve. I za poslove u kući i za baštu, da se nađe njivi sa Srđanom, u plastenicima sa njegovim roditeljima, oko domaćih zadataka sa decom, na pijaci za tezgom:
„Ništa mi nije teško, mi smo složna porodica, začas se sve dogovorimo i posao ide. Obaveze jesu velike ali uvek ima vremena i da se sa decom ode u Sokobanju na sladoled, u Knjaževac na bazen, na Dunav na pecanje. Sve se može kad se radi iz ljubavi i sa voljom“.
Srđanova i Milina kuća je baš kao kućica iz snova, svetla fasada, cveće i travnjak, dečje igračke, mačka, bašta, voćnjak. Ipak, još uvek ima puno posla. Treba da preurede krov, da naprave letnjikovac… Želja i planova ima puno, ali na njihovoj strani su mladost, ljubav, volja i vreme i neumorni su:
„Kad smo je kupili, posla je bilo preko glave, sredili smo je da možemo da se uselimo, iskrčili smo plac, povadili panjeve, zasadili voće i baštu, uredili ispred kuće. Sada jedno po jedno sređujemo dalje. ne može sve odjednom, i deca rastu, treba više, ali ne bojimo se rada, pa polako“ – kažu oni.
A da se ne boje rada, dokaz je to da u sezoni, Mila i Srđan idu u berbu višanja. Decu onda, u Knjaževcu, čuva Milina tetka Vučica. Srđanovi roditelji se već godinama bave plasteničkom proizvodnjom povrća i drže tezgu na sokobanjskoj pijaci. Od naredne godine oni se povlače, a taj posao preuzimaju ovi mladi ljudi. A šećerac planiraju da posade na većoj površini.
Mila i Srđan su izabrali život na selu, ne boje se rada, imaju velike planove, porodicu oko sebe koja ih podržava i Hristinu i Leonida kao vetar u leđa. Za vredne ljude sasvim dovoljno.
foto BanjskiŽurnal, Srđan i Mila
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane opštine Sokobanja. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!