Karate je izvorno japanska borilačka veština, koja pre svega ima svoj duh i filozofiju. Na prvom mestu je poštovanje – karate počinje i završava se međusobnim pozdravima poštovanja između profesora – instruktora, sensei, i učenika, sempai, jer bez poštovanja i ljubaznosti, bio bi tek malo više od običnog nasilja.
U našoj zemlji, ovaj sport pojavio se pre malo više od 60 godina, zahvaljujući braći Jorga, Vladimiru i Iliji, lekarima i profesorima Medicinskog fakulteta u Beogradu. Oni su osnovali prvi klub. U Nišu je Toma Mihajlović, profesor fizičkog, osnovao “Omladinac”, drugi po redu klub u tadašnjoj Jugoslaviji. Treći klub osnovan je u Sokobanji. Pa za njim klubovi u Zagrebu, Sarajevu…
Ovo je priča o nastanku karatea u Sokobanji i čoveku koji je zaslužan za razvoj ovog sporta u našoj sredini. Taj čovek je Zoran M. Golubović Čokalija:
“Tomu Mihajlovića sam upoznao kada sam otišao u Niš na studije. On je bio početnik u karateu i išao je na obuku kog braće Jorga. Tako sam ih i ja upoznao. Ilija je trenirao karatiste Crvene Zvezde a Vladimir Partizana”
Zoran Golubović, entuzijasta i zaljubljenik u borilačke sportove, sam, upornošću, zalaganjem i velikim radom, otvorio je vrata jednom novom sportu u Sokobanji, koji je tada bio u začetku i u celoj državi Jugoslaviji sa 6 republika i dve pokrajine. I tako je sve počelo. Pre skoro 60 godina, 22.februara 1967.godine, u Sokobanji, počeo je sa radom Karate klub “Stevan Sinđelić”. Deca i mladi Sokobanje, privučeni novim i interesantnim sportom, pohrlili su na treninge. Tamo su ih dočekali red, rad i disciplina.
“Bili smo najmasovniji klub u Sokobanji u to vreme, imali smo preko 150 članova. Trenirali smo u staroj zgradi Opštine, koja se nalazila između Mlečnog restorana, sadašnji kafe “Amam”, i Miloševog konaka. Zbog velikog broja članova, treninge smo održavali u tri smene. Iza Konaka bio je veliki plato pa smo napolju trenirali kad god je bilo lepo vreme. Kada je sala za sport i fizičko u školi, dobila upotrebnu dozvolu, preselili smo treninge tamo” – priseća se Golubović.
Na treninzima se poštovao kodeks kartea, vladao je red, tražio se rad i poštovala disciplina:
“Učenici su me dočekivali poređani u vrstu po jačini pojaseva. Ja sam naklonom i pozdravom prvo odavao poštovanje onima pre nas – šomen ni rei, a onda učenicima – senpai rei, i oni meni – sensei ni rei”.
Zoran je imao ljubav, volju i talenat. Znanje i stručnost sticao je i usavršavao kod braće Jorga, zatim, na obukama, seminarima i takmičenjima širom tadašnje Jugoslavije. Učeći druge, istovremeno je učio i usavršavao sebe i postao je internacionalni majstor karatea, nosilac crnog pojasa 6.dan, sen sei – profesor, instruktor. Takmičio se, osvajao medalje, bio član reprezentacije Jugoslavije dve godine…
“Bitno je da se naglasi da je karate tada imao samo dve federacije, a ne kao danas, sedam-osam. To znači da je nama sve bilo mnogo teže, uspesi i medalje su imali veliku težinu i osvajani su u velikoj konkurenciji. Ja sam se takmičio u katama više nego u borbama, i što se tiče mojih, ličnih uspeha, na prvenstvu Srbije osvojio sam II mesto u katama, u Poreču, na međunarodnom takmičenju, bio sam prvi u katama i četvrti u borbama… Bio sam skoro dve godine u reprezantaciji Jugoslavije, na pripremama u Italiji, u Monfalkoneu, na kontrolnom meču u borbama povredio sam koleno, pokidao ligament…Zahvaljujući jednom Japancu, koji je tada studirao kod nas i bio u našem Savezu, i njegovim savetima, povredu sam brzo sanirao i vratio se takmičenjima. Bio sam i zamenik selektora Srbije, dr Vladimira Jorge, na prvenstvu Jugoslavije, 1983.godine u Sarajevu. Tada smo ekipno osvojili III mesto. Onda sam se povukao i fokusirao na klub… “
Kada je u Sokobanji formirano Sportsko društvo “Ozren” i okupilo sve sportske klubove, karate klub je promenio ime u “Ozren”. Klub je napredovao, sokobanjski karatisti takođe. Braća Jorga su dolazila u Sokobanju i više puta godišnje držali obuke, seminare, treninge. Izdvojili su se talenti, osvajale medalje, stvarali republički, državni, evropski i svetski šampioni:
“Najbolji takmičar u muškoj selekciji bio je Ljubiša Petrović. Ljubiša je bio prvak Srbije i tada jedini takmičar koji nije izgubio nijedan meč, ni zvaničan takmičarski ni prijateljski, što nije bilo do tada zabeleženo u sportskim analima. U ženskoj selekciji imali smo i državnu i evropsku i svetsku šampionku. To je bila Snežana Bogojević, majstor karatea – crni pojas drugi dan. Kada se 1986.godine, iz Sokobanje odselila za Beograd, ušla je u Crvenu zvezdu kod Ilije Jorge, i odmah nakon nedelju dana otišla na Evropsko prvenstvo u Italiju, u Milano. I postala šampionka Evrope, 1. mesto u katama i 1. mesto u borbama, apsolutna kategorija, što znači svi bez obzira na telesnu težinu. A samo dve federacije su bile, onda možete misliti kakav uspeh je to bio. Sledeće godine u Portugaliji, u Lisabonu, opet je bila evropska šampionka, osvojila je prva mesta i u borbama i u katama. Na Svetskom studentskom prvenstvu 1988.godine, u Americi, u Čikagu, u ogromnoj konkurenciji iz celog sveta, osvojila je prva mesta u katama i borbama. Druga po kvalitetu iz našeg kluba bila je Milica Petković, osvajala je i ona medalje, prvenstva Srbije, kupove…” – s ponosom priča Zoran.
Bilo je i drugih uspešnih takmičara, ali ovo troje su bili najuspešniji karatisti koje je Zoran trenirao i formirao kao sportiste i šampione. Onda su došle devedesete, i više ništa nije bilo isto. Zoran je 1996.godine inicirao promenu naziva kluba, uputio molbu, dobio dozvolu prestolonaslednika NJKV Aleksandra, i klub je poneo naziv “Kraljevski karate klub Karađorđević”.
Poslednji trening Zoran je održao u školskoj sali 2004.godine. Zoran M. Golubović, Čokalija, završio je svoje životno delo.
Internacionalni majstor karatea-crni pojas 6.dan, sen sei-profesor, instruktor, začetnik karatea u Sokobanji, zaslužan za razvoj karatea i sporta uopšte u našem mestu, osvajač medalja, i trener osvajača medalja, republičkih, državnih, evropskih i svetskih šampiona, generacije sokobanjske dece i omladine naučio je plemenitoj veštini, oblikovao ih kao sportiste i kao ljude. I to je više nego dovoljno za jedan ispunjen život. Za ponos i sebi i Sokobanji.
foto arhiva Zoran M.Golubović
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!