Zoran Golubović Čokalija začetnik je karatea u Sokobanji. Daleke 1967.godine osnovao je karate klub, treći po redu u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. A samo on zna da su, na početku svega bili plaža “Šes kace”, gomila biber-crepova i upornost.
“Išao sam u Učiteljsku školu 1959.godine, u Aleksincu i trenirao boks u bokserskom klubu “Rudar” na Aleksinačkim rudnicima. Škola me nije privlačila i ja je napustim. U stvari, isterali me iz škole, imao sam preko dvesta neopravdanih, nisam hteo da idem, išao sam na treninge boksa i igrao bilijar, to mi bila glavna okupacija. Onda upišem gimnaziju u Knjaževcu, 1960. godine i 1964. završim je. Jedan čovek odavde poreklom, sokobanjac, džudista je bio i prvak omladinski bivše Jugoslavije, išao i na Evropsko prvenstvo… i on meni kaže za karate, da se uči tako što tri meseca mora da lupaš šakama po površini vode, onda tri meseca po džakovima peska i tri meseca po ravnoj, tvrdoj, površini…I to je bilo prvo što sam čuo za karate” – seća se Zoran.
, 
Da li je taj čovek to izmislio ili nije, Zoran to tada nije znao. Prihvatio je njegova uputstva, zapamtio savete o položaju šaka i krenuo na “Šes kace”. Krio se od ljudi, išao kad nema posetilaca, glumio da hvata ribe kada neko naiđe i tri meseca lupao po hladnoj vodi Moravice. Nakon toga je napunio džakove šoderom i nastavio sa udaranjem još tri meseca. Onda tvrda površina. Pa su na red došli i crepovi.
“Bio sam uporan i dogurao do crepova. Pored porušenog koša bila nam je gomila crepova, posle mojih treninga ne znam da li su ostali sto. Branko Čokić mi je svedok, pomagao mi je. Stavljam na dve cigle i lomim. Postepeno sam povećavao broj i dogurao do 18 biber-crepa odjednom. Polomim ih jednim udarcem. I to da ja lomim crepove se pročulo…”
Ljudi po čaršiji čuli, ali nisu videli… Zoran je prihvatio izazov, ali da bi navukao neverne Tome u igru, počeo je sa brojem 10…
“Beše neki Boža Guda, Toza što popravljao tekevizore iz vile “Ozren” i Vlasta Crevar, i beše još jedan, ne mogu da se sada setim ko. Ne veruju oni da ja lomim crepove, hoće da se uvere…Koliko? Ja kažem 10…Daju oni za opkladu 1000 dinara, to mnogo bilo tada, tri plate, ali bili su sigurni da će da dobiju…Ja nemam šta, student, ponudim im džemper, oni prihvate…Pare i džemper bili kod tog Vlaste…”
Branko, Mika Santa i Mića Ristić doneli su po dogovoru 10 crepa, i kraomice, da se ne vide, još 8, kod fontane u parku…
“Dolaze rudari, čuli galamu i raspravljanje i uključe se i oni u opkladu. Još prikupimo i po dinar od gledalaca a bilo ih poprilično…Boža Guda tražio da se proveri svaki crep da nije napukao neki…kucka po svakom da vidi da li zvoni…Ja im potražim još po 1000 dinara da polomim 18 crepa odjednom i oni prihvate…”
Zoran je znao da ih ima u šakama, pravio je malo predstavu, stvarao tenziju i jednim udarcem 18 crepova je otišlo u paramparčad. Svi su bili zgranuti…tajac…
“Nisam hteo da uzmem pare, 18.000 smo skupili. Hteo sam da im vratim, ali oni nisu hteli pa smo svi otišli u hotel na slavlje. Do ujutru svirala muzika, jeli smo, pili…”
Onda je Zoran čuo da u Nišu postoji karate klub “Omladinac” i ostalo je sve poznato…
foto arhiva Zoran M. Goluboić
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!