Nekada davno, u prošlom veku, vreme je trajalo duže, kazaljke na satovima su se sporije pomerale, ona najmanja, sekundara, baš je umela da stane i miruje između svakog ,,tak“. U ta davna vremena, godina je imala četiri godišnja doba, sa kalendarski precizno određenim početkom i krajem, po kom se i priroda upravljala i svako je trajalo i trajalo, toliko da ti se dosadi pa jedva čekaš da se završi i počne sledeće.
Tada su zime počinjale na Mitrovdan a završavale se „babinim jarcima“ u martu, padali su neki čudni snegovi, beli, baš beli, visoki i do dva metra, pa su deca izlazila ujutru pravo iz toplih kreveta u tu belinu i vraćala se u kuće pred mrak, mokra, crvenih noseva i ušiju i promrzlih prstiju.
„Šta mi može zima meni, šta mi može, šta mi sme…“
Sela su spavala zimskim snom pod belim pokrivačem, samo je tesna „prtina“ vodila kroz sneg od kuće do štala i obora sa stokom, odatle do stogova sa senom i lisnika sa „šumom“ za ovce. Iz odžaka je izvijao dim, u svakoj kući se ložio „smederevac“, u vuruni se se pekli narandžasti komadi tikve „belajke“ i žute jabuke „tvrdajke“, na šporetu je isparavala šerpa sa „grejanom“ rakijom, a na astalu je stajao plekani tanjir pun prhkih, lepezastih salčića, mirisnih ružica i debelih breskvica. Da se ima kad neko naiđe.
A nailazili su komšije, rodbina, prijatelji. I odlazilo se, na posedak, žene po „izvod“ za vunene čarape i anterije, nosile su igle i klupčiće bele vune u tkane torbice i još pride po neku grumičku šićer i jabuku šumatovku, da sunu na dečicu i starci. Gledale se i menjale šeme za heklana miljea i ogovaralo koje boje i kakvo cveće i lozice komšika utkajuje u novi ćilim, čergu, pokrovicu. Muži su išli na domaćinski razgovor uz grejanu rakiju i gruvani kupus.
Suvi kolači sas mas‚ punjeni s pekmez i orasi, valjani u šićer, od sorte, pravili se stalno, iz više praktičnih razloga – prvo, u nji ništa ne ide, pod tim se misli – ništa što se kupuje, ono što ide to si ima svaka kuća, drugo, mogu da stoje dugačko, što duže stoje budu bolji i ništa im ne fali, iako se to nije dešavalo, bez obzira na sva babina tajna mesta po špajz.
Recepis? To nije imalo ništa napismeno, svaka domaćica znala da si to pravi, po svoj način i po svoju meru i taj usmeno-praktični način se samo prenosio od babu na majku, na ćerke i snajke i tako redom.
-Biso, oću da zapišem u moju svesku kako praviš salčići…
-Kakvo će pišeš, to se pravi s prilike…
-Pa kolko staviš brašno, kolko mast…
-Brašno uzneš kolko oćeš, ako ćeš malko kolači, uzneš pomanje, ako ćeš da ti ispadnu poviše, uzneš poviše brašno. I umesiš si testo…pa mesiš kolko treba da bude umešeno, da ti ne bude meko će se lepi za koleniku ne mož da rasučeš korku, al da ti ne bude tvrdo, će ti se kida, onak srednje, da bude ni meko ni tvrdo…puštiš ga malo da ćutne…pa malo! Nije cel dan, i pokriješ ga s čistu krpu da ti se ne suši. Rasučeš korku s koleniku i…kolko debelu!? Nije debela, ne treba da bude debela, onak s prilike, po tanka da bude, pa namažeš s mas…ma nema to kolko mas, uzneš s ložicu i mažeš korku kolko treba da nije nadebel pa da ti izlazi i da sve umažeš! I ispreklapaš korku…A bre dete ispreklapaš od sve strane, prvo otud pa odovud, pa od onu stranu, pa od ovu, to što preklapaš to se oni posle razdvajaju pa budu na listovi, zato se preklapa…i ostaviš da stoji…ma kakvi minuti, ja imam kad da gledam u sat, bađavna sam! Ostaviš pa si završavaš neku rabotu pa rasučes s koleniku mažeš s mas…pa sve isto, jes, i tako nekolko put…kolko put oćeš! Tako će budu poubavi i pobolji…i na kraj, kad rasučeš zadnji put, isečeš s nož na parčići…kolki si ti oćeš da ti budu, ako ćeš po sitni onda pomanje sečeš, ako ćeš po krupni onda poveći sečeš. Na svako parče turiš pekmez i…bre dete samo me zatrakuješ, turaš pekmez s ložicu s prilike da nije mlogo će ti izlazi u tepsiju pa će se zalepi i zagori, će upropastiš tepsiju. A nevalja ni malko da turiš pa da ga nema! I preklopiš al ne pritiskaš nego onak blago i narediš u tepsiju i pečeš. Kakva temperatura, koj meri temperaturu u vurunu!? Založiš si šporet, ne turaš samo suva drva će izgore kolači, turiš i po jedno sirovo da drži oganj. Ako se mlogo razgori ti zatvoriš pepeljaru a ako neće da se razgori otvoriš malo vratanca. Okreneš šporet da peče, to nemo zaboraviš, neće ti se ispeču, će ti budu gletavi i tvrdi i neće se naguše…Ti bre dete kaj da nisi rasla u ovu kuću, ne okrećaš cel šporet zamlato nego ovu šipku okreneš da zatvori plotnu a otvori toplotu na vurunu! O Bože svašta od tebe, ajde mani me više imam si rabotu…posle? Posle uvaljaš si u šićer, al dok su vrući da se šićer uvati na nji i tolko…ajde begaj si tam!
-A grejana rakija?
-Pa al ćeš i to sad? Pa i to isto sve s prilike, ene s ono bordavo plekano lonče sipem si rakiju u šerpu i razblažim s vodu… pa kolko oćeš da ti bude, za kolko šoljke, tolko lončeta…Kakvi mililitri i decilitri, koj ti to meri, lonče ne prepunjavaš, onak s prilike da nije baš do vr puno…Vodu sipuješ isto tako, ne valja da sipeš puno pa da ju razvodniš a ni malko pa da bude jaka, oceniš si sama…i šićer s lonče merim…i tolko…Ma nema gramovi, zavatiš si s lonče al nemo preteraš pa da napraviš mlogo slatku a ne valja ni mlogo blaga…e tako ti je, ajd sad mani se više…Će pisuješ recepisi! Uzni pa pravi, jedanput, drugi put, pa će se naučiš, kakvo to prepis za grejanu rakiju…
Nisam pravila, ni jedan put, ni drugi put. I nisam naučila. A ni recept nemam. Nema ni moje babe Biserke više, odavno…Verujem da ih sada pravi gore anđelima i da su belji, mekši i vazdušastiji od oblaka, a kada nama dole pada sitan sneg, to se „šićer“ osipa sa njih…
“da si me poslušala i pravila sad bi znala“, čujem je.
Sekundara je ubrzala u novom milenijumu „tik tak tik tak“, pomešala se godišnja doba i ispreklapala, neko se i izgubilo u tom preklapanju. I svašta još se izgubilo i nestalo. Čak su i snegovi spali na dva santimetra, kad ih bude… Pojede se poneko salče i sada, posuto šećerom u prahu i sa aromom vanile, zimi popijemo i po šoljicu grejane, pardon, kuvane rakije. Kum Dragiša iz Vrnjačke banje kad je napravi na Svetog Jovana kod našeg kuma, ruke mu se pozlatile. Al ne miriše kao beli prhki razlistani salčić iz plekanog tanjira uvaljan u kristal šećer koji pada svuda po tebi i krcka ti pod zubima dok ti se listići tope u ustima a pekmez ispada sa strane…i ne greje dušu kao grejana rakija pravljena s bordavo lonče u šerpu na šporet smederevac…dok napolju zavija severac i padaju snegovi beli…
tekst i fotografije Nena Marković
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!