Mnogobrojni gosti i prijatelji Sokobanje, velikani književnosti, kulture i nauke, ostavili su svoj trag u Sokobanji. Istovremeno su u svojim delima ostavili i trag o ovoj najlepšoj banji Srbije. Na spisku velikih imena sokobanjskih gostiju stoji upisano i ime Isidore Sekulić.
Isidora Sekulić je rođena 1877. godine u bačkom selu Mošorinu, kod Titela. Školovala se u Novom Sadu, Somboru i Budimpešti. Doktorirala je 1922. godine i bila prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i prva žena akademik kada je 1950. postala član Srpske akademije nauka. Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti srpskog jezika i reči, književnica Isidora Sekulić je još za života bila uvažena kao najobrazovanija i najumnija srpkinja svog vremena.
O Sokobanji je Isidora Sekulić pisala u svojoj pripovetki “Marica” 1914.godine kada ju je ovde zatekao Prvi svetski rat i kada se odlučila da ovde i ostane u izbeglištvu skoro pune dve godine. Taj njen zapis o Sokobanji dovoljno govori zašto je baš u Sokobanji provela te dve ratne godine:
“Sokobanja je jedna od retkih klimatskih naših stanica gde se danju i noću oseća da na ovom svetu ima vazduha i da u vazduhu ima svežine i mirisa. Banja je planinama okružena, ima šuma, ima izvora, ali najlepši je u njoj i nad njom njen osobiti vazduh, radostan vazduh, umiljat vazduh. Čovek oseti nepoznato dotle zadovoljstvo što ima pluća i što po prirodi neprestano diše. Tu čovek sazna da je u srcu mio vazduh. Negde kraj izvora, pod planinom, srce više ne poteže da pumpa i radi, ono se odmara, a grudi, prepune čistog vazduha, dižu i spuštaju srce kao na oprugama. Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška.”
Njen opis Sokobanje kao banjskog lečilišta s početka 20.veka je izuzetan i svakom čitaocu daje punu sliku izgleda banje i njenih gostiju u tom vremenu:
“Gostiju iz Beograda bilo je tog leta 1914. godine, dosta. U mnogim sobama i sobicama skromnih kuća majušne varošice, sela-varošice, vazdan kofera, puno lepih ženskih haljina, običnih i neobičnih, stvari za toaletu, žena i dece. Naravno, kupatilo je u Sokobanji primitivno, kafane su seoske, kaldrma je vrlo rđava. Ali šumske putanjice, ako ih brdska kiša nije kamenjem zasula, meke su od porozne šumske zemlje, skoro elastične, dižu vas dok koračate po njima. Neki banjski salon, dakako, ne postoji, ima samo nekoliko redovno posećivanih mesta, koja jedne goste privlače, od kojih drugi gosti beže. Takvo je mesto pod granatom lipom, blizu pošte, mesto gde ceo dan izdašno riče gramofon. Tu čujete tek da se govori francuski sa čisto pariskim naglaskom i afektacijom, tu vidite gospođu koja drži pod miškom knjigu, tu ima Beograđana i Beograđanki koji slušaju gramofon i ujedno čitaju novine, tu vidite dame komično elegantne, u haljinama i cipelama koje su sazdane za Nicu ili Semering, tu se dečaci preskaču, tu je redovno magarac koji ujutra zvecka u hodu, raznosi u bocama izvorsku vodu a pred veče sluša gramofon i ponekad njakne od zadovoljstva, tu je likovni umetnik koji stalno govori vrlo kritički o sokobanjskoj kujni, tu je grupa onih koji stalno i široko ogovaraju one koji nisu tu i nikad ne bivaju tu.”
U Sokobanji je 21. novembra 1977. godine ispred NB “Stevan Sremac” otkrivena spomen bista ove književnice a povodom 120 godina od njenog rođenja. U znak sećanja na njen boravak u Sokobanji 1914. i 1915. godine i u znak zahvalnost za predivne reči o Sokobanji, nju je u bronzi ovekovečila vajarka Drinka Radovanović. Na svečanoj ceremoniji je o ovoj velikoj srpskoj književnici govorio Čedomir Mirković, književni kritičar iz Beograda. I evo već skoro 110 godina u Sokobanji žive i citiraju se predivne reči Isidore Sekulić o lepoti i blagodeti banje a i ona kroz njih ostaje u sećanju sokobanjčana.
foto Anastasija Petrović
Svi mediji koji preuzimaju vesti ili fotografije sa našeg portala dužni su da jasno navedu izvor. U slučaju prenosa integralne vesti, obavezno je dodati izvor i postaviti link ka originalnom članku. Hvala što poštujete autorska prava i doprinosite transparentnom informisanju!